Блокада касарни - увод у злочине

У намјери да узму оружје и да избаце легалне јединице ЈНА из Хрватске, паравојне снаге су починиле тешке ратне злочине, који су, углавном, до данас некажњени.

Низ касарни био је под војним и психолошким притиском хрватских снага, а у међународној јавности све је представљано као "одбрана од агресије ЈНА и српских снага".

Највећи злочини у мјесецима који су проведени под опсадама десили су се у бјеловарској касарни и у Карловцу.

Пошто је изостала било какав озбиљна помоћ Генералштаба тадашње ЈНА, војници и команданти касарни препуштени су сами себи.. Неки су успјели да се пробију из касарни, а неки су због тешке ситуације у жељи да спријече крвопролиће - предали објекте.

Двадесетдеветог септембра 1991. године припадници Збора народне гарде /ЗНГ/ Републике Хрватске, ујутро око седам часова, напали су касарну "Божидар Аџија" у Бјеловару, у којој је била стационирана 265. моторизована бригада ЈНА.

У саставу ове јединице били су и регрути пристигли неколико недјеља раније на редовно одслужење војног рока.

О нападу на касарну Команда бригаде обавијестила је Команду 5. Војне области ЈНА у Загребу, која је, умјесто војне помоћи, упутила Посматрачку мисију Европске заједнице "ради посредовања у прекиду оружаних сукоба", коју су припадници ЗНГ зауставили на прилазу Бјеловару "због њихове личне безбједности".

Хрватске снаге су по уласку у касарну убиле команданата пуковника Рајка Ковачевића и двојицу његових помоћника Миљака Васића и Драгишу Јовановића.

Четири дана касније стријељали су још шесторицу припадника ЈНА.

Тројицу официра хицима у главу из пиштоља убио је предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић, али Хашко тужилаштво никада није отворило истрагу против њега.

Суд у Бјеловару је 2006. године покренуо истрагу против Шимића, након што је телевизија Србије - РТС објавила снимке злочина и након што им је Хашки суд уступио документацију, али је Шимић, након само 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе.

Четири припадника паравојних јединца два пута су неправоснажно ослобађана, једном осуђена на казне испод законског минимума, док су четвртом правоснажном пресудом пред судом у Загребу 2011. године сви ослобођени оптужбе, јер према измијењеној оптужници "помагање у ратном злочину" није кривично дјело?!

Тежак злочин десио се и у Карловцу на Коранском мосту. Припадници хрватске специјалне полиције, предвођени Михајлом Храстовим, заробли су 25, а потом убили 13 резервиста ЈНА. Погубљења су услиједила након мучења и иживљавања над војницима.

Храстов је годинама био процесуиран пред разним хрватским судовима, али је стално добијао жалбене поступке и његов процес отегао се до бесмисла.

У новембру је из блокиране касарне "Стјепан Мишић-Шиљо" услиједио изененадни и успјешан пробој тенковске јединице, којим су спасени животи војника и особља. Била је то једна од ријетких војних операција које су јединице ЈНА у то вријеме извеле у Хрватској.

Познат је случај егенерал-мајора Владимира ТриФуновића, команданта 32. корпуса копнене војске у Вараждину.

Он је 22. септембра 1991. године године, како би спасао 280 војника и официра у окружењу, предао касарну са великом количином наоружања, укључујући тенкове.

Остављен је на цједилу, у окружењу вишеструко бројнијих припадника хрватске војске, уцијењен животима својих породица који су били таоци.

Трифуновић је у преговорима са хрватским официрима издејствовао да они буду његови таоци док војници и официри ЈНА са лаким наоружањем напусте Вараждин и да им до слободне територије буде гарантована безбједност.

Сам Трифуновић је навео да је својим подређенима издао задатак да онеспособе технику и борбена средства и да непријатељу нису оставили готово ништа.

У Београду је осуђен за издају. Дио јавности и официра сматрао је да касарна није смјела бити предата.

Њему је пребацивано то што није срушио брану, али Трифуновић је навео да би на тај начин подавио сопствене војнике, као и грађане Вараждина.

Трифуновића је након снажног притиска јавности аболирао тадашњи предсједник СР Југославије Зоран Лилић.

До краја живота борио правним средствима да и у Хрватској,у којој је дигнута оптужница против њега, докаже да је невин.

Посебно је остао запамћен случај херојства мајора Милана Тепића, који се у централном складишту борбених средстава у селу Беденик, у близини Бјеловара, не желећи да препусти складиште хрватским паравојним снагама - дигао у ваздух.

Мајор Тепић је посљедњи народни херој Југославије.

Са њим је погинуо војник Стојадин Мирковић, који је одбио Тепићево наређење да се повуче са осталим војницима од главног објекта. Он је дејствовао по нападачима из оклопног транспортера све док није био погођен.

"Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу, ако јој буде тешко" - рекао је Тепић прије него што је испунио своју заклетву.

Овај систем блокаде касарни и уцјењивања, изладњивања и убијања војника касније су муслиманске и хрватске паравојне снаге наставиле и у БиХ, што је довело до великих злочина у сарајевској Добровољачкој улици и до маскара у Тузланској колони.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.