Бањалучке љубави између легенде и збиље

Због опасности од урушавања улице Вука Караџића, подигнут је потпорни зид на Великом тргу (види се и данас, поред пијачних степеница), чиме је улица заштићена од одрона, а градска тржница уљепшана. Поправљена је несолидно урађена и већ дотрајала ограда око градског парка, а у ватрогасном спремишту (код Ферхадије) су монтирани тушеви за ватрогасце и општинске раднике.

Поткрај 1937. суфицит у општинском буџету премашио је 1,5 милиона динара и одмах је усмјерен у бројне инвестиционе и јавне радове. Новоселија је добила расвјету, а Црквена пет нових мостова...

Изградња објеката

Градоначелник Афган је неуморно проводио своје идеје. Средином јануара 1938. он је боравио неколико дана у Београду, гдје је за градску сиротињу из буџета Министарства социјалне политике и народног здравља издејствовао помоћ у износу од 20.000 динара. За потребе оснивања градске штедионице у Београду је одобрена помоћ од три милиона, а исти износ, из новог буџета, за градњу станова. Од Министарства саобраћаја град је добио још један мост, пети по реду, дужине 15 м.

На молбу Афганову, министар шума и руда и бивши бан Врбаске бановине Богољуб Кујунџић одобрио је да се градској сиротињи подијели већа количина дрвног отпада из "Шипадових" пилана у Дрвару, док је министар саобраћаја Мехмед Спахо одобрио бесплатан подвоз за ово огревно дрво. "Мјеродавни фактори" су одлучили да се у државни буџет за наредну годину унесу своте потребне за градњу судске палате и три средњошколске зграде.

Међутим, страначка трвења, подметања и оптужбе учиниле су да већ 21. фебруара 1938. бан Врбаске бановине Тодор Лазаревић, а на основу рјешења министра унутрашњих послова, разријеши дужности Хамдију Афгана и све вијећнике. Умјесто Афгана постављен је адвокат др Асим Џинић. Ускоро је Афган своју невиност морао да доказује у судском процесу.

Изградња бројних објеката у граду (Хируршки павиљон, Хипотекарна банка, Убошки дом, Раднички азил, Аеродром и др), а нарочито армирано-бетонског моста код Кастела крајем 1935. године, изискивала је регулацију и уређење градских улица.

Започело се са проширењем и уређењем двије улице које воде ка Горњем шехеру, главне улице и улице Муфтије Џабића (данас Милоша Обилића). Озбиљну препреку у реализацији ове идеје представљали су, прије свега, стари муслимански гробови дуж појединих улица, али и други објекти.

Легенде

По Афгановом наређењу, прво је посјечена "хаџи-липа", која је ометала регулацију тротоара у главној улици. Легенда каже да је ту липу нека невидљива сила донијела равно из Меке, што је био разлог да управо одатле бањалучки муслимани полазе на хаџилук. Липа се налазила са лијеве стране цесте за Горњи шехер, поред џамије Даудије, зване још и Медреска џамија, порушене 1963. године, приликом градње раскрснице главне и Фадила Маглајлића (данас Солунска) улице. Рецимо још да је та улица кратко послије рата носила име Енвер Хоџе!

Афганов поступак наишао је на осуду старијих муслимана, али је незадовољство брзо стишано. Како је сам Афган изјавио, "гробовима је мјесто на гробљима а не по улицама". Такође је отворено ставио до знања да намјерава да све старе гробове дуж бањалучких улица прекопа и земне остатке пренесе у муслиманска гробља.

Вјероватно на Афганов захтјев или приједлог, марта 1937. огласио се бањалучки Меџлис. Пошто је констатовао да се "у посљедње вријеме покојници сахрањују на претрпаним харемима" (гробљима), Меџлис је одредио да се убудуће сахране врше на Ступници, Машиновом гробљу у Осман-шаховој улици, у Десној и Лијевој Новоселији, гробљу на Грабу (Горњи шехер), гробљу поред Халил-пашиног турбета, гробљу поред "Црног турбета" и на малом лаушком гробљу.

Сахрањивање у осталим гробљима је строго забрањено. Меџлис је увео и стандарде: гробови морају бити димензија два пута један метар, међусобно удаљени 80 цм. Имами и градски мухтари (старјешине) су задужени да одреде кабурџије (гробаре). На гробљима је забрањено пуштати стоку и садити воћке.

Сада су општинске власти могле да приступе и измјештању гробова. Неколико њих оживјело је, помало већ заборављене, три бањалучке легенде о љубави.

Хазрети Емина

Крајем фебруара 1937. отворен је гроб Хазрети Емине, који се налазио с десне стране Врбаса, у муслиманском дијелу града, на путу који води за Горњи шехер. Њени земни остаци су пренесени у оближње муслиманско гробље.

Гроб Хазрети Емине, по предању, био је стар преко двјесто година. Емина се заљубила у младог муслимана чија се кућа налазила с друге стране Врбаса. Због те љубави, којој су на путу стајале велике препреке, Емина је једног дана, спазивши свог драгог преко воде, загазила у Врбас... Сахрањена је на обали Врбаса, а њен гроб постао је мјесто ходочашћа за млађи муслимански женски свијет. Мало када на њеном гробу не би освануле запаљене свијеће. Младе муслиманке су се на Еминином гробу молиле Алаху да им да срећу да воле и да буду вољене.

Шећерназа и Назиф

Полако али сигурно, у то вријеме почело је да блиједи и сјећање на бескрајну љубав мујезина Назифа и лијепе Шећерназе. Љубав се заметнула прије више од двјесто година, баш у вријеме кад су исцвјетале трешње, шефтелије и џанарике. На десној обали Врбаса, тамо негдје око старих млинова, на пола пута до Горњег шехера, бијаше подигнут велики чардак. Његов дуг балкон, ослоњен на дебеле храстове стубове, бјеше наднесен над Врбасом.

Шећерназини дјевојачки дани монотоно су пролазили све док једног дана, док је на балкону везла чеврме на ђерђефу, са оближње џамије није зачула младог мујезина који је учио икиндију. Кажу, тек што се бјеше вратио са наука из Турске. Само који дан касније, Шећерназа се одважила и повјерила старој служавци Хабиби: "Ако је и он као што му је аваз, он ће бити мој дилбер!"

Вјерна Хабиба се постарала да то сазна мујезин. Двоје младих су се ускоро нашли у дну баште, заклоњени високим плотом и трешњиним цватом. И деси се љубав и једно другом дадоше вјеру да ће бити заједно, ако не на земљи, а оно у гробу.

Мало-помало, за љубав сазнаде и Шећерназин отац, који није ни помишљао да кћери, која је патила и венула, да благослов. Почеше да стежу и први мразови. И једног дана, слушајући Назифову икиндију, Шећерназа обуче свилене димије и назу папуче, сиђе на Врбас и скочи у хладну ријеку. Кад стара Хабиба на обали пронађе само златом везене стамболске папуче, свима би јасно шта се десило. Леш лијепе Шећерназе, за коју су њене коне тврдиле да на дуњалуку нема дилбера за њу, пронађоше поред Кастела. Сахрањена је у присуству цијеле Бањалуке, отприлике на мјесту одакле је скочила у смрт.

Одмах послије Шећерназине сахране Назиф оде на минарет своје џамије и поче да учи икиндију. Тек што је завршио, бацио је још једном поглед у правцу Шећерназиног гроба и скочио у амбис. Сахрањен је поред пута, одмах уз џамију, скоро упоредо са Шећерназиним гробом.

Уз одобрење муслиманских вјерских власти, општинске власти су почетком 1937. откопале оба гроба и прах двоје љубавника сјединили у заједничком гробу на старом муслиманском гробљу, с десне стране Врбаса, недалеко од мјеста гдје је био Шећерназин мезар. Тако су општинске власти испуниле завјет двоје младих. Још у већем броју него раније, муслиманске дјевојке су петком обилазиле заједнички мезар, китиле га цвијећем и, палећи свијеће, завјетовале се на вјечну љубав.

(Наставиће се...)

Зоран С. Мачкић, Аутор је архивски савјетник у Архиву РС

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.