Аустроугарска окупирала БиХ

Аустроугарска војска предвођена генералом Јосипом Филиповићем, састављена углавном од Хрвата, Словенаца, Срба, те других словенских народа Монархије, крајем јула исте године, прешла је границу и ушла у БиХ.

Иако су у Бечу очекивали да ће операција проћи без већих борби, окупацији се жестоко одупрло муслиманско и православно становништво, те је аустроугарској војсци нанијело неколико пораза. Након три мјесеца борби Аустроугарска је успоставила војну окупацију на читавом простору Босанског пашалука, укључујући и Санџак. Аустроугарска власт у БиХ потрајаће до 1918. године.

Османска власт није могла да одржи ред и мир, а јавила се и вјерска нетрпељивост у Османском царству, поготово у БиХ. Све је то довело до распламсавања низа устанака у БиХ у периоду од 1875. до 1878. године. Слична ситуација је била и у осталим балканским предјелима Османског царства. Зато је по завршетку руско-турскога рата, у јуну 1878. одржан Берлински конгрес на којем је расправљано о тзв. Источном питању.

Аустроугарска је показивала интересовање за окупацију БиХ због географског положаја и заштите Далмације, поготово Боке Которске, као и слабљења утицаја Србије на јужне Словене, те спречавања руског продора на европски југоисток.

Понеки, поготово угарски политичари сматрали су да је проблематично под власт Монархије довести још милион јужних Словена. Међутим, Монархија је ипак сматрала да је боље окупирати БиХ, те је чланом 25. Берлинског споразума Аустроугарска добила посебна права у Босанском пашалуку и Новопазарском санџаку.

Због договора на Берлинском конгресу о задржавању формалне врховне султанове власти, БиХ није припојена нити аустријском нити угарском дијелу, него је над њом успостављена заједничка власт, кондоминиј. Нова власт је претворила БиХ у протекторат. Протекторатом над БиХ почели су нови међународни конфликти који ће довести до анексије БиХ у састав Аустроугарске 1908. године и тзв. анексијске кризе исте године, а посредно и до повода Првог свјетског рата.

Различите реакције на окупацију означиле су разлаз Хрвата и Срба у Далмацији, све до политике новог курса тридесетак година касније.

У Сарајево, Тузлу, Бањалуку, Мостар, послани су стручњаци углавном из Хрватске, Чешке, Пољске, Словеније и других словенских земаља, који су знали језик. Убрзо након окупације, дошло је до вала исељавања противника окупације, махом муслимана.

Монархија је модернизовала законе, управу и БиХ уопште. Нова аустроугарска власт населила је у БиХ и Нијемце који долазе као стручњаци за отварање рудника, изградњу жељезница и путева.

Против нове управе устали су опет Срби у Херцеговини 1881. и 1882, али је побуна угушена војно. Крајем 19. вијека у БиХ почиње политичко окупљање на вјерској и националној основи. Муслимани и Срби се боре за своју вјерску и школску аутономију. Босанскохерцеговачки Срби све се више повезују са Србима из Србије и Војводине, а тамошњи Хрвати с Хрватима из Хрватске, тј. Далмације и Славоније.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.