Албрехт фон Шиндлер - српски генерал и бањалучки зет

И данас, након 2.000 година, Јован Претеча живи као симбол моралне узвишености, а Салома гријеха. Ову крсну славу поче крваве 1916. да слави и јунак ове приче, наш бивши суграђанин Албрехт Шиндлер фон Клајстенбург!

Животни пут Албрехта фон Шиндлера

У украјинском граду Лавову, тада у саставу Аустроугарске, коњички пуковник и племић Едуард фон Клајстенбург, Нијемац поријеклом, и његова супруга Саломеја, Малорускиња, стекоше 1890. сина Албрехта. Очева служба одведе дјечака у Беч, гдје, свакако по очевој жељи, 1911. заврши војну академију и, стекавши чин артиљеријског водника-кадета, бјеше упућен право у Бањалуку.

Захваљујући вјероватно словенским генима своје мајке, а можда и чињеници да је одрастао међу шест својих сестара, код младог аустроугарског подофицира не бјеше ни трага од надмености и осионости, које су, иначе, биле обавезне карактерне црте његових колега по оружју.

У Бањалуци се интензивно дружи са Србима, а посебно са трговцем Љубом Бабићем, док га колеге сматрају издајником и пријатељем "дивљих" Срба.

Љубав са Бањалучанком Јеленом

Кратко по доласку Албрехт се заљуби у лијепу Бањалучанку Јелену Бућин. Након што су двоје младих плесали сву ноћ на светосавском балу, љубав постаде обострана. Већ за који дан Јеленин је отац младом подофициру дао благослов, али му рече и да би будући брак требало да благослови и његов отац.

Неко некад рече да заљубљенима и коњима сијено различито мирише. Тако је и Албрехт наивно вјеровао да неће бити ништа необично када закључи брак са Српкињом. Крајем 1911. он оде родитељима по благослов.

Међутим, антисрпско расположење у Монархији је било на врхунцу и отац за то није хтио ни да чује. Може са сваком, али са Српкињом никако! "... Ако то учиниш, знај да ћу те се одрећи!". Био је то посљедњи Албрехтов сусрет са родитељима. Отац му је погинуо 1916. на челу свог пука, а ускоро је остао и без мајке.

Потиштен, али и одлучан у својој намјери, Албрехт по повратку у Бањалуку даде оставку на војну службу, а затим се јануара 1912. у православној цркви ожени Јеленом. Обоје су задржали своју вјеру, он католичку, а она православну.

Отад су Бањалучани могли да свакодневно виђају скромног писара како пјешке одлази на посао у среско начелство. Племићком сину, навиклом на вожњу у шестопрежном екипажу, није било тешко да кораком мјери блатњаве или прашњаве бањалучке улице.

Мобилизација

Албрехт је мобилисан убрзо по вјенчању, што је била својеврсна казна коју му изрекоше његове дојучерашње колеге. У истој јединици остао је до објаве рата Србији од стране Аустроугарске. Пред одлазак на фронт Јелена га је заклела: "Не ратуј против Срба и Руса!".

Искидан осјећањима према мајци Малорускињи и супрузи Српкињи, као и поштовањем и пријатељством које код њега задобише многи бањалучки Срби, Албрехт се са својим артиљеријским дивизионом упути ка Дрини. Код Љубовије пређоше Дрину и отпочеше борбе са српском војском.

Албрехт није имао намјеру да се бори против српске војске. Своју је тајну повјерио пријатељу Душану Радовићу, касније ваздухопловном пуковнику и директору зеничке ливнице. У општој гужви, када су се двије војске прегруписавале уочи Церске битке, њих двојица се на коњима запутише назад према Љубовији. Наиђоше на патролу српске војске, која им рече да за њом иде штаб.

И заиста, убрзо сусретоше колоне српских војника које су журно грабиле према Дрини. Двојица бјегунаца стигоше равно пред команданта Дринске дивизије Крсту Смиљанића, касније сенатора. Генерал им даде пратиоца и упути их у Ваљево, ником другом до војводи Живојину Мишићу.

Албрехт је замолио војводу да га прими у редове српске војске и да се води под именом Љубо Бабић. То бјеше име и презиме његовог пријатеља, чувеног бањалучког трговца. У основи ове молбе свакако је стајало Албрехтово настојање да по сваку цијену од прогона заштити своју супругу Јелену, која остаде у Бањалуци. Војвода му, изненађен, услиши жељу, те Љубо Бабић задужи српску униформу.

Распоређен је у Прву армију, у јединицу славног војводе Вука (Војина Поповића), а децембра 1914, као водник, прекомандован у Тимочки артиљеријски пук другог позива.

Кад отпочеше борбе 1915. године, Бабић је на Торлаку денунциран, изведен на војни суд и прекомандован у једну брдску батерију према бугарском фронту.

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.