Dejan Milojičić: Nauka je u našim genma

Kaže to u intervjuu za "Glas Srpske" profesor dr Dejan Milojičić, predsjednik prestižnog Društva za računarske nauke, pod okriljem najmoćnijeg i najmnogoljudnijeg naučno-stručnog inženjerskog udruženja na svijetu - Instituta elektro i elektronskih inženjera (IEEE).

Milojičić je od Instituta "Mihajlo Pupin" u Beogradu, preko Njemačke, zahvaljujući znanju i radu stigao do kompanije "Hjulit Pakard" (HP) u Palo Altu, gdje je danas menadžer.  Do sada je objavio dvije knjige, 120 naučnih radova, uknjižio 11 priznatih patenata… I tu, naravno, ne namjerava da stane.

* GLAS: Izabrani ste za predsjednika Društva za računarske nauke, pod okriljem najmoćnijeg i najmnogoljudnijeg naučno-stručnog inženjerskog udruženja na svijetu - Instituta elektro i elektronskih inženjera (IEEE). Šta su vaši zadaci kao predsjednika i šta su trenutno prioriteti Društva?

MILOJIČIĆ: Za mene ovo rukovodeće mesto je pre svega obaveza prema čitavom društvu inženjera. To društvo se sastoji od oko 75 hiljada aktivnih članova, ali mnogo više inženjera, istraživača i programera imaju koristi od društva za računarske nauke. To podrazumeva mnoge aspekte društva, kao što su publikovanje radova u mnogobrojnim časopisima (13 magazina i desetak transakcija), održavanja više od 200 konferencija, kreiranje mnogobrojnih standarda, profesionalne i edukativne aktivnosti, i tako dalje. To je i obaveza prema samom društvu, pomoći mu da se razvija i unapređuje tokom neprekidnog tehnološkog razvoja.

* GLAS: Od Instituta "Mihajlo Pupin" u Beogradu stigli ste do kompanije "Hjulit Pakard" u Palo Altu?

MILOJIČIĆ: Institut "Mihajlo Pupin" mi je ostao u posebnom sećanju. Tamo sam, kako kaže naš narod, ispekao zanat nakon što sam završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Mnoga znanja sam stekao upravo tamo radeći na veoma interesantnim projektima. U Institutu sam započeo zajedno sa programom "Tim", koji je tada opremio poštanske štedionice i banke širom cele tadašnje Jugoslavije, kao i nekoliko zemalja istočne Evrope. Procenjujem da smo tada veoma malo zaostajali za zapadnom tehnologijom a po znanju, enterprenerstvu i inovaciji, Institut je tada bio u rangu uspešnijih startup kompanija u Silikonskoj dolini. Na računarima "Tim" sam magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu. Pošto sam istovremeno radio, sećam se da sam tezu pisao izvan radnog vremena, pre i posle posla. Radni dan mi je počinjao u četiri ujutro, a završavao se u osam uveče. Odobren mi je doktorat na Elektrotehničkom fakultetu, ali sam se i prijavio za stipendiju u Nemačkoj. Posle dobijene stipendije sam imao ponude sa više nemačkih fakulteta da tamo iskoristim stipendiju, profesor Juergen Nehmer sa fakulteta Kajserslautern me je pozvao da ih obiđem pre nego donesem odluku gde da studiram. Finansirao mi je posetu njegovom fakultetu, a tom sam prilikom obišao još jedan institut, GMD, nedaleko od Bona. Intuicija me je navela da izaberem Kajserslautern. Pošto sam već imao prijavljenu tezu u Beogradu, tačno sam znao šta hoću da postignem i radio sam vredno, svakog radnog dana od pet ujutro do pet uveče, subotom pre podne i vikendom kada god sam bio slobodan. Profesor je cenio moj rad i ponudio mi je da ostanem kod njega na katedri i da tamo pokušam da doktoriram. Tokom studija sam aktivno sarađivao sa institutom OSF u Grenoblu i tamo sam želeo da se zaposlim posle doktorata, međutim tamo nisu imali otvorenih radnih mesta, ali su imali u glavnoj lokaciji u Kembridžu, MA u Americi. Kada sam doktorirao dobio sam ponudu i sa univerziteta u Aachenu, jedne od najstarijih institucija u Nemačkoj,  ali mi se činilo da su mogućnosti u Americi daleko veće. Na istočnoj obali sam proveo pet godina i kada je ta organizacija počela da se smanjuje prešao sam u HP Laboratoriju gde sam i danas posle skoro petnaest godina. Skoro sve vreme sam se bavio različitim vrstama sistemskog softvera ali primenjenim u mnogim oblastima, od klijenata (telefona i malih računara) do velikih računara i Cloud Computing.

* GLAS: Nekoliko posljednjih godina Vaš je rad usmjeren na razvoj Open Cirrusa.  Na čemu sve sada radite?

MILOJIČIĆ: Trenutno radim na sistemskom softveru za sledeće generacije računara. Takođe sam zainteresovan za Exascale Computing, što je sledeća generacija računara visokih performansi (HPC). Od posebnog interesa je smanjivanje potrošnje energije, koje je limitirano na 20 MW. O ostalom ću kada postignem rezultate.

* GLAS: Važite za jednog od najvećih poznavalaca Cloud Computinga?

MILOJIČIĆ: Cloud Computing se već uveliko primenjuje, veliki broj kompanija nudi svoje servise u Cloud Computingu, i javne i privatne. Državne organizacije i mnoge druge privatne firme se odlučuju za privatni Cloud Computing. Tako da je za istraživače to već neko vreme "zastarela vest". Mnogo njih se sada bavi sa velikim podacima (Big Data), posebno sa analizom tih podataka i predviđanjem. Svakako Cloud Computing i dalje ima veliku primenu jer pomaže i za skladištenje ogromne količine podataka i obezbeđuje njihovo procesiranje. Jedan od izvora novih podataka su senzori, povezani u takozvane Internet stvari. Smeštanje i obrada podataka je najveći problem kojim se danas bave naučnici.

* GLAS: Do sada ste objavili dvije knjige i 120 naučnih radova u najpoznatijim časopisima, uknjižili 11 priznatih patenata i 22 prijavljena. Pripremate li nešto novo?

MILOJIČIĆ: Mislim da ću iduće tri godine provesti najviše posvećujući pažnju IEEE. To je u stvari skoro ceo jedan novi posao, pored posla koji već imam u HP i od kojeg živim, tako da ću imati veoma malo vremena za bilo šta drugo. Radim sa nekoliko studenata i uglavnom ću sa njima objavljivati radove, a patenti naravno dolaze kao posledica posla. Teško je predvideti kada će nove ideje doći, a pogotovo one koje su inovativne i primenjive u praksi.

* GLAS: Predajete i na Kalifornijskom univerzitetu u San Hozeu? 

MILOJIČIĆ: Na San Jose State Univerzitetu predajem predmet Cloud Management, na postdiplomskim studijama. To su studije kojima prisustvuju inženjeri iz Silikonske doline zaposleni u najvećim firmama, ali i mladi studenti koji su tek završili redovne studije. To je nastava iz oblasti Cloud Computing i virtuelizacije, program koji sam ja zajedno sa nekoliko lidera iz Silikonske doline pomogao da se uspostavi pre nekoliko godina. Po svim sam merilima đak Elektrotehničkog fakulteta i posebno pokojnog profesora Marjanovića. Kada pogledam unazad, sve tehnologije koje su u to doba predavane zastarevale su veoma brzo, a pristup inženjerstvu, nauci koji nam je on ulivao, ostao je vredan zauvek. U tom pogledu profesor Marjanović bio je neprevaziđen, mnogo bolji od svih profesora koje sam video širom sveta. Tako se i ja trudim da naučim studente da pristupe problemima na pravi način, da nešto novo sami nauče i doprinesu tokom kursa, a ne da samo uče da polože taj jedan ispit. Veliki deo kursa se sastoji u projektima gde dobijaju malo definisane probleme na kojima treba da rade. Posle toga dele iskustvo između sebe. Problemi su stvarni, često ih uzimam sa posla. 

* GLAS: Sa kojim sve institucijama u Srbiji sarađujete i na koje načine? Sarađujete li sa nekim ustanovama u Republici Srpskoj?

MILOJIČIĆ: U Srbiju dolazim bar jednom, a često i više puta godišnje. Prošle godine sam na primer bio četiri puta. Ponekad održim predavanje ili posetim neku od institucija. Prošle godine sam posetio Elektrotehnički fakultet i Fakultet organizacionih nauka. Ranijih godina sam obilazio Institut za fiziku i Institut "Mihajlo Pupin". Nisam imao saradnju sa institucijama u Srpskoj, ali bih voleo da imam.

* GLAS: Idu li Srbija i region "u korak sa svijetom" kada je riječ o najnovijim tehnološkim dostignućima u oblasti informacionih tehnologija?  

MILOJIČIĆ: Kada sam ja počinjao, Srbija je bila u korak sa svetom, istraživački instituti "Mihajlo Pupin", Vinča, Institut za fiziku i mnogi drugi, radili su na projektima koji nisu mnogo zaostajali iza onih u Americi i Evropi. Najveći razlog za to su naši ljudi i stručnjaci, ali i oni koji koriste proizvode, dakle celo tržište. Po prirodi, mi Srbi smo skoro svi inovatori, neki su naučnici a neki na novi način koriste te inovacije.  U svetu su Srbi poznati kao dobri programeri i istraživači. Ako pogledate najbolje časopise i konferencije, na skoro svakim od njih se nalaze radovi naših ljudi. Ono što možda najviše odiše optimizmom je to što naši ljudi to često postižu uz veoma male investicije, u teškim uslovima, često, što naš narod kaže, uz pomoć štapa i kanapa. Zamislite šta je sve moguće jednog dana kada investicije postanu dostupne. Rat nas je dosta usporio u oblastima gde su investicije neophodne, za uređaje koje je bilo potrebno kupiti. Međutim, ono što nam ide na ruku je da se proizvodna tehnologija sve više orijentiše na softver, programe. Za to su dovoljni prosečni računari i mreža za pristup podacima. Koliko vidim, naši fakulteti aktivno učestvuju u konkursima u Evropi i ja očekujem procvat naše nauke u skorašnje vreme. Mislim da ako već nismo, onda ćemo veoma skoro uhvatiti korak sa Evropom, a ubrzo posle toga i sa Amerikom. Za fudbal i politiku će nam trebati možda malo više vremena ali iskreno se nadam da će naš pobednički mentalitet i tu pomoći.

Fudbal

* GLAS: U biografiji navodite i da ste već petnaestak godina fudbalski trener?

MILOJIČIĆ: Počelo je tako što sam trenirao svoje dve ćerke, svake godine drugu, da bi imale priliku da rade i sa drugim trenerima. Posle su one odrasle i otišle na fakultete, a ja sam nastavio da treniram decu i omladinu. Kada sam izveo svoju generaciju fudbalerki, pre pet godina, prešao sam da treniram dečake. Usput sam se školovao za trenera i završio najviši amaterski stepen za treniranje omladine (nacionalna licenca, takođe imam i profesionalne licence, ali nižeg stepena). Nekoliko godina sam trenirao timove i u profesionalnom klubu, ali sam se vratio u amatersku organizaciju. Volim trenerski posao i veoma sam mu posvećen. Nedavno sam, na primer, naručio dvadesetak novih knjiga o svim aspektima treniranja, ovog leta planiram da idem na novi kurs za profesionalnu licencu. Čitav koncept učenja i napredovanja mi se sviđa, međutim najveće zadovoljstvo je kada uspete da naučite igrača novim tehnikama, kada vidite kako su napredovali individualno i kao tim. Osvajao sam turnire i lige, ali moje merilo je uvek bilo koliko igrači napreduju i koliko se trude na terenu. U mnogim pogledima posao trenera je sličan poslu menadžera u HP-u kao i predsednika u IEEE, da motiviše druge da dostignu nove nivoe. Za sva tri posla neophodno je uzajamno poverenje, stvaranje tima, puno vrednog rada i treniranja, a onda je skoro sve moguće dostići.

IEEE

Dejan Milojičić je nadmećući se krajem prošle godine za visoki položaj protiv Dona Šejfera, bivšeg glavnog urednika izdavaštva Računarskog društva i nekadašnjeg člana Upravnog odbora, osvojio je 981 glas više - 3.811 (57,3 odsto) prema 2.830 (42,3 odsto).

Inače, Nikola Tesla bio je potpredsjednik IEEE, a Mihajlo Pupin predsjednik.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.