Зашто су утихнули њежни звуци гитаре испод прозора, на

Глас Српске
Зашто су утихнули њежни звуци гитаре испод прозора, на

Купио сам од старијих, по обалама Врбаса, и слушајући те праве мајсторе понешто усвајао - рекао Ирфан Нурудиновић... Зоран Сувајац данас можда и једини у Бањој Луци који још иде у серенаде... Технологија чини своје, већ седамдесетих година почињу да се купују електрични инструменти, подсјетио Златко Паја Мариновић

Њежни звуци гитаре, који су некада одјекивали Бањом Луком, утихнули су. Гдје је нестала гитара са дајак-чамаца, излетишта и клупа у парку, са рођенданских славља, испод прозора дјевојака које су уживале у романтичним серенадама... О овој, да кажемо носталгичној, музичкој теми, јер другачија и не може бити, разговарали смо са нашим суграђанима, гитаристима, оним школованим и аматерима, припадницима разних генерација, заљубљеницима у овај инструмент, у сваком случају, Ирфаном Нурудиновићем, Зораном Сувајцем, Златком-Пајом Мариновићем, Сашком Фелштински и Весном Милутиновић. Ирфан Нурудиновић, син познатог бањолучког посластичара Дестана, који је својевремено имао "дућан слатке радости" на Кастеловом ћошку, испричао нам је занимљиву причу о свом дјетињству, старој Бањој Луци и гитари, својој великој вјечитој љубави. Нурудиновић је у родном граду завршио гимназију, тридесет година свирао у оркестрима, у прворазредном саставу. Из града је, како каже, одсуствовао само за вријеме студија књижевности у Загребу, војске у Билећи и годишњих одмора. - Гитара је најједноставнији и најкомуникативнији инструмент, који понесеш у чамац и свираш, изнесеш пред кућу, понесеш у аутобус, на ријеку, на улицу, крај мора, свуда... Класика, севдах, шлагер, све се свира. Гитара је најсвеобухватнији инструмент, а релативно јефтин, мислим на оне обичне гитаре - прича Нурудиновић. О својим почецима у дружењу са гитаром каже: - Гитару сам некако одмах усвојио, постала је дио мене. Вјежбао сам у башти породичне куће Салихагић, преко Врбаса, најприје су ме учили Шефкет Екић и Керим Бубало. Куповао сам знање, купио од старијих, по обалама Врбаса, и слушајући те праве мајсторе понешто усвајао. Нормално, касније сам и ја долазио ту да свирам - додаје Ирфан. Сјећа се да је прву гитару, и то хавајку, у Бању Луку донио Вељко Грбић. - Био је то један згодан господин, онако с брчићима, веома је лијепо свирао и пјевао. У то доба није било озвучења, пјевало се на мегафон, ону справу коју полиција, или ватрогасци користе. Пјевали су се и свирали шлагери, наравно и севдалинке, али, долазили су прави мајстори тог фаха. Прве музичке кораке Нурудиновић је направио у КУД "Веселин Маслеша", основаном 1948. године. Како је то тада бивало, млади партијски активисти ангажовани су око оснивања омладинских културно-умјетничких друштава, па је тако један од њих, Фахрудин Куленовић, покупио ученике из Гимназије, који су нешто свирали. - Међу нама, био је, одавно већ покојни, Недељко Поповић, љекар из познате бањолучке породице Поповића, потом Иван Златко Даниш, свирао је клавир, Ђовани Кавалин, Кемал Екић, Ратко Чангаловић, и ја. То је била прва постава "Маслешиног" оркестра, језгра тог друштва. Послије су дошли и они мало старији, који нису ишли са нама у Гимназију: Фрањо Петрушић, Звонко Блаха, Душко Милановић, Жарко Ланда (или Јарко, Јарослав, није сигуран наш саговорник), свирао је цук позаун, потом Владо Шаула, контрабас, који је и фолклор играо, и нормално, Томислав Кулиер - Нанди, војни музичар, који је био наш учитељ и шеф оркестра - објашњава Нурудиновић. Пробе су, вели, биле ригорозне. Нанди је био строг и морао је да буде, да би се постигао квалитет. У почетку, свирали су Глена Милера, мелодије попут "Мјесечеве серенаде" и остале у то вријеме, популарне мелодије, цијели репертоар тих сериозних америчких оркестара. Нанди је обезбјеђивао ноте, вјероватно су они то некако набављали за војни оркестар. Сналазили су се, вели, и на друге начине. Гледали више пута неке тада популарне филмове, на примјер "Бал на води", "скидали" мелодије, слушали радио Луксембург, послије заједно увјежбавали... Кад је стигао магнетофон, све је било много једноставније. Долазе познати фестивали, попут Сан Рема и, врло често, већ три-четири дана послије фестивала, на чувеним игранкама у Дому културе, на репертоару су имали нове шлагере. Нурудиновић подсјећа да је, захваљујући свом географском положају, Бања Лука, што се музике тиче, била далеко изнад очекивања, када се има у виду величина града. - Кад су послије петнаестак година долазили на гостовање пјевачи из Загреба, од Aрсена, Габике, Иве Робића, Вице Вукова до млађих попут Зденке Вучковић, са собом су доводили само клавиристу Михаљинца или неког другог, јер остало су могли да добију и овдје, ми смо били ту, наш оркестар - напомиње наш саговорник. Једно вече, каже, на пробу им је дошао Владо Милошевић, директор Музичке школе. Чуо је да свирају, па је хтио да види и чује, како то изгледа. Била је то драгоцјена посјета, имали су велику трему, поготово његови ђаци, такође чланови поменутог оркестра, Даниш, Кавалин... - Професор Милошевић је већ тада био велики ауторитет, име и презиме. Наравно, он је био врстан музичар, педагог, а није баш гајио неку велику љубав према забавној музици, увијек је била класична музика, прије свега. Сјећам се да је Данишу рекао: "Иване, а Бах?" Мислим да музика може да буде добра или лоша, не треба имати предрасуде - додаје Ирфан Нурудиновић. Први наступ, сјећа се, имали су у обновљеном тадашњем Фискултурном, раније Соколском дому, на његовом свечаном отварању. - Неки који су били вичнији, направили су пултеве са свјетлом, тако да је то онако "хај" изгледало, наш репертоар је био одличан. Диригент хора "Пелагић", који је, такође, то вече наступио, био је Јарослав Плецити, велико име у музици. Кад смо засвирали, људи нису вјеровали да то тако може да звучи. Онако млади, а да тако добро свирамо. Кад смо одсвирали један сет, попне се Плецити на позорницу, стане за клавир и каже да жели да одсвира један сет са нама. Наравно, он је то урадио перфектно, професор је то, били смо фасцинирани. Кад је завршио, каже - мислили сте, стари појма нема, шта он хоће. Ето, то су ти лијепи, драгоцјени тренуци које човјек памти - наставља Нурудиновић. Први, и свакако, најдражи хонорар, зарађен је у оркестру који су чинили: Божидар Барковић, Кемал Екић, Ратко Чангаловић и Ирфан Нурудиновић, тадашњи ђаци седмог разреда Гимназије, свирајући у сали трговачког предузећа "НAМA", бившег "Трудбеника". Серенаде су, вели, биле дио његовог живота и уопште живота његове генерације, па и много млађих. Није било ни телевизије, ни новца, било је то "живљење на један врло фини, топао начин, без икаквих грубости". Сјећајући се тог времена истиче да нема ништа љепше од серенада, њежне, тихе, сјетне музике пуне осјећања. - Знали смо, моје колеге из оркестра и из нашег друштва уопште и ја ићи "у серенаде". Имали смо другарице и дјевојке, знали гдје станују, па направимо план кад ћемо код које. Никад нисмо доживјели неке непријатности, иако је било и оних којима је засметало, јер смо неког знали и пробудити - сјећа се он. Доцније, Нурудиновић је свирао у оркестру Дома културе, једно вријеме звали су се и "Цомбо 6", тад су била популарна енглеска имена састава. Свирао је са појединим члановима првобитног састава у хотелу "Босна", у "Паласу". На свирку су долазила позната музичка имена, и они су их, без проблема, пратили на радост Бањолучана, који су вољели да се похвале својим сериозним саставом, у коме су касније били и Хашко, Чиско, Брацо Скопљак и многа друга позната имена бањолучке забавне музичке сцене. Свирало се тихо, често без разгласа, гости су могли угодно да ћаскају, слушају музику и наравно, заплешу... Зоран Сувајац се и данас радо дружи са гитаром, па чак иде и у серенаде. Каже да је прије пар година ишао у серенаду у свом комшилуку, у Aлеји светог Саве. Занимљиво, у ту серенаду повео је и своју супругу, да му буде одступница, буде ли требало. Радило се о комшиници, чији муж такође свира гитару, па се и раније дешавало у таквим приликама да он одсвира, комшија спушта вино у корпи, послије и он излази и свирају заједно, попије се по која и настави дружење код једних или код других. - Таман почнемо са пјесмом "Теби сам драга живот дао, теби сам дао све дане своје..." кад видим, намакну се завјеса, на првом спрату и комшинице нема. Кад, изиђе комшиница у приземљу, којој серенада уопште није била намијењена. Ја шта ћу, кад сам почео, ваља ми свирати до краја. Моја жена је одмах побјегла, а ја њу повео да имам алиби. Поздравим, дакле, ту другу комшиницу, а она замоли да одсвирам још нешто, донесе и пиће и све се добро заврши. Други дан, сазнао сам да се мој пријатељ са првог спрата пола сата прије серенаде посвађао са женом, изишао и залупио врата онако љут, а његова жена мислила да јој је он дошао у серенаду да се искупи, и зато је бијесно намакнула завјесу. Увијек је било згода и незгода са серенадама - каже Сувајац и додаје да је у вријеме, кад је он био дјечак, све било другачије. Није било телевизије, радио-апарати су се могли на прсте избројати, он и његови другари из тадашње Aлеје ЈНA, данас Aлеје светог Саве, сами су тражили игре и занимације. Што се гитаре тиче, као и његови вршњаци, учио је од других, старијих, сналазио се на разне начине јер пара за музичку школу није било. - Имали смо грамофонске плоче и игранке у старом "Чајавецу" и КAБ-у, и серенаде. Ми смо се, у ствари, дружили у Aлеји, на гробљу код Дворане "Борик", или на Бањолучком пољу. Увече, окупимо се на клупи, купи се литар вина, сјећам се била је то "Ружица", коштала је неких девет динара. Знали смо чија је мама наспремала зимницу, није код нас било остава, него се зимница држала у подруму, купимо хљеба, отворимо један од наших, није битно чији подрум, данас мој, сутра неког другог из друштва, и тако редом, узмемо ајвар, једемо, пијемо и свирамо. Знали смо отићи кћерки у серенаду, а изађе мама. Или, одемо пред Студентски дом, засвирамо, а оно изиђе неколико дјевојака, јер не знају којој свирамо - прича даље Зоран и додаје: - Било је то друго вријеме, то наше дружење и гитара, били су главна забава у нашем босоногом дјетињству, читав дан си бос, мама нам намаже комад хљеба машћу, нечија мама је мазала танке комаде па је то било фино, па стави паприку одозго, соли, а нечија стави шећер па неко не воли, али, која год да је мазала, мазала је свима - прича даље Сувајац. Гитару су свирали сви из његовог друштва. Чекају тако сатима да неко ко зна да свира дође са дјевојком, купе му вино да би га што дуже задржали, да би он, док попије то вино свирао, а они копирали и учили. Кад он оде, сви вјежбају на једној гитари то што су чули. Неко запамти боље па се онда препиру. Слушали су плоче и скидали ријечи, учили мексикански. Никола Каровић је пјевао популарне пјесме, Цуне Гојковић... Пјесме су скидали дословно, одузимали, додавали... Зоран се сјећа и неких имена својих пријатеља са којима је свирао, свог потоњег кума Визинтин Тулиа, Талијана поријеклом, Кики су га звали. Свирао је Душко Орловић, звани Дуцара. Горан Бобић, звани Специјалац, свирао је и Фрањо Гагула, власник цвјећаре "Палома", чији је надимак Палома управо проистекао из серенада, па Бобан Инђић. Свирале су се, сјећа се, углавном, мексиканске пјесме, попут "Мама Хуанита", "Један дан живота"... Сувајац данас има три сина и кћерку, све их је усмјерио у музичке воде. Најстарији већ има и музичку групу, снимио је два ЦД-а... Наравно, слушају и свирају другачију музику, о серенадама и не размишљају. - Једнога дана, пијем са женом кафу и одједном чујем гитару. Ко то свира гитару у мојој кући, кад не свирам ја? Питам жену, а она каже да свира Никола. Хоћу да кажем он је, кроз своје музичко образовање сам научио да свира гитару. И други мој син свира гитару. Овај најмлађи би да свира бубњеве, али рекао сам, не можеш добити бубњеве, док не завршиш разред како треба - уз осмијех вели Зоран Сувајац. Златко 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана