Радојка Пандуревић дочекала слободу, али не и правду

Слободу је дочекала прије 13 година - 26. јануара 1996. године, када је посљедња група од 44 логораша напустила логор Тарчин.

Каже да је боли што за злочине у "Силосу" још нико није одговарао и тврди да су бивши логораши расељени у треће земље, како би се онемогућило њихово свједочење. Додаје да је кроз логор прошло више од 600 Срба.

- У "Силос" сам затворена 27. маја 1992. године. Мене и нервно обољелу Босу Aлексић пустили су дан прије мушкараца, да би пред камерама сакрили чињеницу да су у том логору мучене и жене - прича Пандуревићева.

Додала је да је група од десет логораша, међу којима је била и она, била у Темишвару, гдје су их саслушали истражиоци Хашког трибунала.

- Aли, од обећања да ће бити подигнуте оптужнице против починилаца злочина у "Силосу", нажалост, никада није било ништа - истиче Пандуревићева.

Каже да је логор, према Дејтонском споразуму, требало да буде распуштен 19. јануара 1996. године, али да су то одбијали Aлија Изетбеговић и Харис Силајџић.

- Хашки суд је, послије интервенције Елизабет Рен, тадашњег изасланика УН за људска права, формирао екипу истражилаца, која је требало да уђе у "Силос" и ослободи посљедњу групу заточених Срба. Тек након тог притиска, Изетбеговић је прихватио да се ослободе сви логораши -  тврди Пандуревићева.

Сјећа се да ју је, када је ухапшена, назвавши је "четничком курвом", ишамарао сада покојни Рефик Туфо, који је "заслужан" за формирање логора.  

- Мислим да је био 4. јун 1992. године када је у "Силос" дошла нека војска којој је некадашњи инспектор републичког МУП-а Енвер Дуповац давао инструкције кога и како да муче - наводи.

Радојка каже да је у "Силосу" био заточен и њен супруг Милорад.

- Плашили су ме да ће ме силовати и заклати ми кћерку. Ужасно је било када су комшије "честитале" Србима Спасовдан, пуцајући поред њихових глава. Чула се вриска, запомагања, ударање даске о тијело, а онда, туп ударац тијела о бетон - сјећа се Пандуревићева.

Узели су јој, каже, кожну јакну и исјекли на комаде пријетећи да ће тако и њу исјећи.

- Наредили су ми да се крстим. Ја кренем да се прекрстим, а они ми кажу: "Не тако! Са шаком и у облику полумјесеца. Нећеш више саставити три прста, гризи прст!" Гризла сам свој палац све док крв није почела да шикља, а онда сам се крстила онако како су ми рекли. Смијали су се узвикујући "Aлаху егбер". Натјерали су ме да скинем одјећу са себе. Пожељела сам да се убијем - нагласила је Пандуревићева.

Тешко јој је, каже, да се присјећа најтежих дана у животу.

- Свака ноћ у "Силосу" била је паклена. Крајем августа 1992. године тражила сам од управника логора Бећира Хујића папир да напишем захтјев да ме стријељају. Он је то одбио - вели Пандуревићева и истиче да се, послије посјете представника Међународног Црвеног крста, када је у марту 1993. године добила писмо од кћерке и сазнала да је жива, заклела да више нико неће видјети њену сузу и да ће све издржати.

И издржала је. Црпила је, каже, снагу из Новог завјета који јој је у логор дотурио свекар Миливоје. Чува га и данас, као и календар и шнале за косу, које су јој направили и дали њени сапатници.

- За тих 150 људи, који су остали до краја, поново бих прошла онај исти пакао. Сваку мрвицу хљеба дијелили смо и преживјели - каже Пандуревићева и додаје да је они и данас редовно посјећују.

Трудница

- Затворили су ме саму у ћелију величине 9,5 пута 4,5 метара у коју су, послије седам дана, довели трудницу Радојку Лојаница, која данас живи у Лас Вегасу. Њен син, којег је родила послије изласка из логора, данас има здравствених проблема - каже Пандуревићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.