Неуставно изјашњавање заувијек промијенило слику друштва
Бијељина - У тадашњој СР БиХ 29. фебруара 1992. године почео је дводневни, неуставни, референдум о независности, који ће довести до грађанског рата у БиХ и оставити несагледиве политичке, националне и економске посљедице на цијело друштво.
Представници Бошњака у парламенту БиХ, који су у свим кључним питањима увијек прегласавали српске посланике, одлучили су да референдум траје два дана - 29. фебруара и 1. марта.
Разлог је био ултиматум Хрвата да неће гласати уколико им тадашње бошњачко руководство, са Алијом Изетбеговићем на челу, не гарантује кантонизацију, коју је Изетбеговић већ једном потписао па одбацио /Кутиљеров план/.
Првог дана, гласали су махом Бошњаци, али нису достигли проценат од 50 одсто изашлих.
Цијелу ноћ су трајали преговори хрватских и бошњачких представника, и тек након обећања да је кантонизација неминовна, хрватски лидер Мато Бобан позвао је Хрвате да изађу на референдум другог дана.
Испоставило се да су Изетбеговић, врх СДА, али и двије друге снаге које су подржавале Изетбеговићев концепт, преварили хрватску страну, због чега ће тај сукоб 1993. године да кулминира у крвавим бошњачко-хрватским сукобима.
Срби су бојкотовали овај референдум, јер су се претходно изјаснили да не желе да напусте Југославију.
На гласање је, званично, изашло 64,31 одсто бирача са правом гласа.
Међутим, српски извори објавили су да је излазност била 63,7 одсто грађана СР БиХ, од којих је 92,7 одсто гласало за независност, чиме није испуњена ни двотрећинска излазност на референдуму.
Тадашњи законски услов за прихватање резултата референдума био је да на бирачка мјеста изађе више од двије трећине грађана - више од 66 одсто, те да исти број афирмативно гласа, тако да први услов /излазност/ није испуњен.
Политички представници Срба прогласили су овај референдум неважећим.
Напетост у којој је референдум одржан кулминирала је када је испред цркве у центру Сарајева убијен Србин Никола Гардовић на свадби свог сина. У року од неколико часова град је блокиран барикадама које су чували наоружани цивили и Срби и Бошњаци.
Од тада се 1. март /други дан референдума/ у бошњачким дијеловима Федерације БиХ обиљежава као такозвани дан независности БиХ, Хрвати га углавном толеришу, али не славе, док се овај датум у Републици Српској не слави, већ сматра почетком рата у БиХ.
Нелегитимни референдум довео је до сукоба и злочина већ током марта 1992. године.
Први ратни акти и злочини десили су се на Купресу и у Сијековцу, код Брода, над српским становништвом, а починиле су их хрватске снаге.
Посебно је окрутан био злочин у Сијековцу крајем марта, када је убијено 46 лица, углавном жена, дјеце и старих, од којих је најмлађа жртва био Драго Милошевић /17/, а најстарија Васо Зечевић /77/. Запаљено је 15 кућа, као и Црква Свете великомученице Марине.
И поред тога, сарајевска политика као почетак рата наводи дешавања која су услиједила почетком априла, непосредно прије међународног признавања тадашње Изетбеговићеве владе у Сарајеву 6. априла.
Дводневни референдум потпуно је уништио било какво национално повјерење у БиХ, довео до жетоких разарајућих ратних сукоба, заувијек промијенио етничку карту БиХ и начинио од ње у Дејтону сложену заједницу састављену од двије државе/ентитета - Републике Српске и Федерације БиХ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
