Кубуровић: Селективна правда Трибунала, српске жртве биле мање важне

Обраћајући се на сједници посвећеној посљедњем извјештају о раду Хашког трибунала, који је 30. новембра окончао свој рад, Кубуровићева је указала да је пред Трибуналом највећи број оптужених и осуђених био српске националности.

Она је подсјетила да је у поступцима пред Трибуналом оптужено укупно 161 лице, од којих је њих 109 српске националности, 33 хрватске, 10 бошњачке, седам албанске и два лица македонске националности, док су правноснажно окончани поступци против 156 лица.

„Од укупног броја правноснажно осуђених 70 одсто је Срба, Хрвата 19 одсто, Бошњака шест одсто и Албанаца свега један одсто. Ови подаци сведоче о селективном поступању Хашког трибинала, нарочито када се има у виду мандат суда у утврђивању пуне истине о оружаним сукобима у бившој Југославији и помирењу“, оцијенила је Кубуровићева.

Она је подсјетила да се у извјештају комесара за избјеглице и УНХЦР-а наводи да је по завршетку сукоба деведесетих година прошлог вијека, у Србији било 330.000 српских избјеглица из Хрватске, 266.000 из БиХ и 287.000 лица интерно расељених са Косова и Метохије, након бомбардовања СР Југославије 1999. године.

Кубуровићева истиче да је због тога тешко разумијети како је, с једне стране, утврђен тако мали број одговорних лица за стотине хиљада прогнаних и убијених Срба, док су, са друге стране, само Србима досуђиване доживотне казне затвора, чак у пет случајева.

„Да ли смо у праву, ако закључимо да је српска жртва била мање важна за Хашки трибунал?“, упитала је Кубуровићева обраћајући да се чланицама Савјета безбједности.

Оцјењујући да „селективно гоњење представља легитимно правно питање“, Кубуровићева наводи да у неким од најразвијенијих правних система, селективно гоњење представља и одбрану.

„Та чињеница остаје тема за разматрање и будуће оцене о раду Трибинала, укључујући и оцену историје. Трибунал одлази у историју, али његово наслеђе остаје. Питање је да ли је испунио своју сврху. Нажалост, статистички преглед његових одлука, из наше перспективе, додатно појачава утисак жселективне правдеж“, истакла је Кубуровићева.

Она је напоменула да селективна структура оптужених, пресуда и казни, заједно са повредом права на суђење у разумном року и непоштовањем процесних гаранција, такође, представљају насљеђе Хашког трибунала.

Кубуровићева је указала на становиште Србије према којем Трибунал, након више од двије деценије рада, није уочио двије битне чињенице.

„Прва чињеница је да је на прослави прве годишњице независности Хрватске 1992. године, на тргу у Загребу пред више од 100.000 људи тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман јавно признао да је рат могао бити избегнут, али да то није желео“, подсјетила је Кубуровићева.

Она је навела да је друга чињеница да је Алија Изетбеговић, тадашњи предсједник БиХ, повукао потпис са Кутиљеревог плана 1992. године, који су првобитно потписале све три стране, чиме је пропуштена прилика да се окончају ратна дејства и избјегну жртве грађанског рата у БиХ.

„Те чињенице Хашки трибунал у свом раду није узео у обзир, иако се ради о непобитним и јавним историјским потезима. Стога је овај суд, за који сви верујемо да је основан са циљем да непристрасно дели правду, био вођен несумњиво ванправним мотивима и пропустио је да суштински допринесе било помирењу у региону, било остварењу начела правичности и једнакости, која представљају основ сваког правног поретка“, навела је Кубуровићева.

Истичући да је Србија у потпуности испунила своју обавезу у погледу сарадње са Трибуналом, Кубуровићева је нагласила да је за њу зато неприхватљив дио навода из завршног извјештаја Хашког суда да у Србији постоји недостатак политичке воље за сарадњу, јер нису изручени Вјерица Радета и Петар Јојић, оптужени за непоштовање суда.

Кубуровићева је чланицама Савјета безбједности скренула пажњу на иницијативу Србије да осуђена лица пред Трибуналом служе казне затвора у земљама поријекла.

Она је истакла да је Србија у том смуслу спремна да пружи све гаранције да ће мјере безбједности бити у потпуности осигуране и да прихвата међународни надзор над извршењем санкција.

Говорећи о сарадњи Србије са Хашким трибуналом, Кубуровићева је подсјетила да је Србија изручила Трибуналу 45 од укупно 46 оптужених лица, чије се изручење захтијевало, пошто је један оптужени раније извршио самоубиство.

„Неки су били високо рангирани званичници, неки са водећих функција у српској војсци, неки и у извршној власти. То је несумњив знак да је Србија сарађивала са Хашким трибуналом на свеобухватан начин. Нисам сигурна да се исто може рећи за било коју другу државу“, напоменула је Кубуровићева и додала да је хашком тужиоцу био омогућен и слободан приступ важним доказима, документима и архивама.

Кубуровићева је изазила најдубље жаљење због свих жртава оружаних сукоба на простору бивше Југославије, без обзира на њихову националну, вјерску или политичку припадност и подвукла незамјенљиву потребу за заједничким радом на међусобном разумијевању, будућој сарадњи и помирењу у региону.

Она је истакла да ће Србија наставити да процесуира ратне злочине, те да исто очекује и од других земаља у региону.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.