КОЛУМНА: Реплика једној незаконитости

У том случају савезни законодавац није хтио да уради оно што је његова уставна задаћа него је у поменутом закону рекао да ће Савјет министара БиХ подзаконским прописом одредити листу органа чији су службеници предмет безбједносног провјеравања. Савјет министара је затим то и учинио, још 2006. године, и на ту листу својим правилником неуставно ставио све судове и тужилаштва у БиХ, чиме је дошло до повреде уставног начела независности судске власти, јер правосуђе мора бити независно од било каквог утицаја осталих грана државне власти и када одлучује о томе ко ће у њему радити. Поред тога, оваквим поступањем омогућено је, примјера ради, да одговарајући органи са нивоа БиХ безбједносно провјеравају и контролишу свакога ко треба да ради и у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, упркос томе што је материја унутрашњих послова уставна надлежност Српске. И тако, од сада давне 2006. па до данас перзистира наведено противуставно стање и нико од лица која према Уставу БиХ могу поднијети захтјев Уставном суду БиХ за оцјену уставности наведеног правилника Савјета министара не нађе за сходно да то учини.

Случајно или не, ових дана понавља се идентичан проблем са, истина, другачијим варијацијама, али тема и проблем су остали исти. Наиме, крајем децембра 2016. године Савјет министара БиХ је донио акт, какав не познаје овдашња правна наука, под називом Преглед повреда и одговарајућих казни које изриче Регулаторна агенција за комуникације (РАК). Истине ради, на оваквом називу правна наука не треба да приговара Савјету министара, већ Парламентарној скупштини БиХ, јер је она у важећем Закону о комуникацијама прописала (у члану 46) да РАК израђује преглед повреда и одговарајућих казни, који потом усваја Савјет министара БиХ. Но, за владавину права на овим просторима много важније од ових нормотехничких рогобатности јесу двије озбиљне противправности, од којих је једна садржана у Закону о комуникацијама, а другу садржи поменути Преглед повреда и казни.

Прва противправност у вези је са чињеницом да би кажњива дјела из ове области требало да буду прописана законом и само законом, а не да се РАК-у и Савјету министара препушта да они буду ти који ће нешто инкриминисати.

У вези са другим проблемом потребно је, да би се разумјела његова незаконитост, најприје рећи да је чланом 46. Закона о комуникацијама, између осталог, прописано да се новчане казне изричу због намјерне или нехатне повреде појединих одредаба закона или услова који се наводе у дозволи издатој од стране РАК-а, односно у кодексима рада и правилима. Пажљивом читаоцу свакако неће промаћи чињеница да се у тој законској одредби говори о кршењу закона, услова из дозволе, те кодекса рада и правила. Другим ријечима, нигдје у поменутом закону није прописано да се новчана казна може изрећи због непоступања по налогу РАК-а, што није ни могло бити учињено законом ако се има у виду да налог РАК-а није пропис, већ појединачни правни акт који се односи на одређени предмет.

На све ово указујем зато што је, супротно Закону о комуникацијама, РАК најприје припремио, а затим је Савјет министара БиХ крајем децембра 2016. усвојио поменути Преглед повреда и одговарајућих казни које изриче РАК. У члану 143. тог прегледа прописана је инкриминација која носи назив "Непоступање по налозима Агенције". У тој одредби дословно стоји да ће се корисник дозволе, оператер, давалац услуге као и друго физичко или правно лице казнити новчаним казнама ако не поступе по налозима издатим од стране РАК-а. Дакле, иако то није прописано Законом о комуникацијама, на мала врата је кроз подзаконски пропис прогурана инкриминација којом се жели наметнути мишљење РАК-а па и по цијену плаћања високих новчаних казни. Није важно што о овој инкриминацији нема ни слова у одговарајућем закону, нити је важно што ти налози могу да садрже озбиљне незаконитости, већ је према вољи приређивача и доносиоца овог подзаконског прописа битно да је РАК нешто наложио, па ако се тај налог не изврши, упркос његовим незаконитостима, има да се плати висока казна.

То је, нажалост, још један у низу примјера којима се код нас нарушава начело владавине права. И као у случају са почетка овог текста, и овдје сви ћуте о томе, иако постоји уставна могућност да се пред Уставним судом БиХ покрене поступак (рецимо од стране једне четвртине посланика у Народној скупштини Републике Српске) у којем би било утврђено да је поменути члан 143. супротан уставу и закону, па да као такав буде избачен из правног поретка.

Милан Благојевић, професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.