КОЛУМНА: Квазиауторитет суд(иј)ског једноумља

Не бих овдје коментарисао ту пресуду, иако је правноснажна, већ у вези с њом желим указати на важност једног детаља који је апострофиран одмах по објављивању те пресуде. Наиме, више овдашњих медија објавило је вијест, којој судећи по њеној садржини само правосуђе може бити извор, да трочлано апелационо судско вијеће у овом предмету одлуку није донијело једногласно и да је изрицању пресуде присуствовао само један од судија из тог вијећа. Београдске “Вечерње новости” су на свом порталу чак пренијеле вијест да “судија Апелационог већа Суда БиХ Драгомир Вукоје данас из протеста није присуствовао изрицању ослобађајуће пресуде...” и да је судија Вукоје “издвојио мишљење приликом одлучивања, сматрајући да је Орић требало да буде осуђен за ратне злочине почињене у селима Залазје, Лолићи, Куњерац...” Радио-телевизија Републике Српске је на свом порталу објавила да је недолазак тужиоца Мирослава Јањића на објављивање пресуде знак протеста, а затим је у форми цитата написала и да је тужилац Јањић рекао: “Нема жртава из Републике Српске, нема судије из Републике Српске, нема тужиоца из Републике Српске. Мислим да је ово последњи час да ово друштво и ВСТС поставе себи питање, што нам Срба нема у судници? Јесмо ли ми постигли правну сигурност и правну равноправност! Ја лично мислим да ништа од тога није постигнуто!”

Двије ствари у претходно цитираним текстовима су веома важне. Једна од њих је неспорна чињеница да објављивању ове пресуде нису присуствовали сви чланови вијећа, иако је то требало да учине ако се у свом раду држе слова закона. Кажем то због тога што Апелационо вијеће Суда БиХ чини троје судија, па кад у члану 286. Закона о кривичном поступку БиХ пише да суд, дакле не судија, приликом објављивања јавно чита изреку пресуде и саопштава укратко њене разлоге, онда то може једино значити да све судије чланови вијећа треба томе да присуствују.

Друга важна ствар у овом случају тиче се права и обавезе судије који је гласао супротно од већине судија које су га прегласале, да и он напише разлоге за своје издвојено неслажуће мишљење те да се и ти разлози доставе странкама и лицима оштећеним кривичним дјелом, јер се све то односи на њихова права и обавезе, односно одговорност и одштету о чему је расправљано у суду. Од тога, нажалост, до сада није било ништа код нас, па су странке и оштећени, а тиме и јавност, неуставно ускраћивани у остваривању свог уставног права да за њих не смије бити нити остати тајна ништа од онога што је суд (у)радио у њиховом предмету. Због такве неуставне судске праксе ми ћемо и овај пут остати ускраћени за информацију о разлозима којима се руководио судија Драгомир Вукоје када је гласао против ослобађања оптуженог Насера Орића. Наравно, не кажем то зато што се ради о оптуженом Насеру Орићу и што је већинска одлука судија повољна за њега. Могло је бити и обрнуто, то јест да је један судија у том предмету  гласао за ослобађајућу пресуду, а да су га остале судије прегласале и осудиле оптуженог. И у том случају би странке и оштећени имали једнако право да им се достави и већинска пресуда и издвојено неслажуће мишљење судије који је гласао супротно.

У основи тога је уставно право на слободу изражавања мисли, која је код нас сваком појединцу (а то значи и судији) гарантована не само ентитетским уставима него и Уставом БиХ и Европском конвенцијом о људским правима. Штавише, Уставом БиХ је прописано да се та конвенција овдје непосредно примјењује и да има јачу правну снагу од сваког домаћег закона, па стога сваки наш закон супротан Конвенцијском праву мора устукнути пред њим. Поред тога, Устав БиХ у члану 2. гарантује остваривање слободе изражавања мисли без дискриминације по било ком основу, па и по основу статуса, што значи да се судији због тог његовог статуса не смије ускраћивати да јавно изрази судијску мисао у сваком предмету у којем поступа.

Та слобода је двослојна, јер у првом слоју садржи право саопштавања, а у другом право примања мисли, што на терену конкретног случаја не значи само право судије да, и кад остане у мањини, своју неслажућу мисао саопшти странкама и оштећеним на које се односи, већ и једнако уставно право свих тих лица на ничим спутану слободу примања те информације. У крајњем, само у том случају имамо и остварење права на правично суђење, којег нема ако странке и оштећени у оваквим случајевима могу добити само дио, то јест оно што је урадила већина судија, а не и оно што је урадио судија који је остао у мањини. Ако је тако, а јесте, онда се таквим правичним суђењем не нарушава нити се може нарушити непристрасност и ауторитет суда. Напротив, они се тиме само јачају, јер се у самој суштини судијске независности налази право сваког судије да мисли слободно и независно од било кога. У том процесу слободног мишљења судија самостално тумачи и примјењује закон (што подразумијева и одговорност судије за самовољу у примјени права), а након тога, управо због независности сваког судије, мора му се омогућити да своје мисли и саопшти странкама. Не може се рећи да се штити ауторитет суда ако у већински донесеним одлукама странке и оштећени могу знати само став и разлоге већине судија, а не и разлоге судије који је остао у мањини. То је директно негирање ауторитета тог судије (а тиме и ауторитета суда), будући да и он као судија има и треба да има ауторитет. Свако супротно поимање није заштита ауторитета суда, већ његово негирање. Ово тим прије што се правом сваког судије да саопшти и своје неслажуће мишљење не негира ауторитет суда, јер се неслажућим мишљењем не негира моћ суда да изврши већинску пресуду.

Но, слобода судијске мисли не само што не потире ауторитет суда, већ се њоме спречава наметање суд(иј)ског једноумља, до чега нужно доводи понашање какво имамо код нас у пракси. То су темељи за квазиауторитет судова и суд(иј)ску ауторитарност. Она намеће једноумље које је опасно као и свако друго једноумље, јер гдје сви мисле исто, ту мало ко мисли и ту нема владавине права. Стога могу да разумијем што судији Вукоју вјероватно ни на памет неће пасти да напише своје образложено неслажуће мишљење, а камоли да га достави странкама и оштећеним. Ако би то учинио, може бити сигуран да ће одмах добити дисциплинску оптужницу у ВСТС БиХ и разрјешење, што ће и њега и његову породицу довести у незгодну ситуацију, у коју овдје и иначе дођу људи кад остану без посла.

Правосуђе које почива на таквим темељима је болесно правосуђе и као такво не може помоћи у лијечењу од бројних других болести којима је инфицирано наше друштво. Напротив, такво какво је сада оно само долијева со на бројне друштвене ране. Излаз из тога је у досљедној примјени уставних права и слобода судије и странака о којима сам овдје говорио. Само тако ће се увести у ред и оне судије које буду у већини, јер у оваквом болесном систему оне знају да ће за странке вјечно остати тајна све друго осим њихове већинске пресуде. А да се ради на начин на који сам претходно указао, е онда би и та већина судија добро размислила да ли је баш њихова одлука исправна, јер ће на крају странкама рачун о свему положити не само они у својој већинској пресуди већ и онај судија који је остао у мањини. У томе су, сигуран сам, и разлози због којих већина земаља Европе (Бугарска, Данска, Естонија, Грчка, Хрватска, Литванија, Норвешка, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Шпанија, Шведска) имају једино исправна рјешења о којима сам овдје говорио.

 др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.