КОЛУМНА: Конформизам правосуђа и полицијска држава

 Ради се о болести конформизма који је, истина, само дио ширег модела општедруштвеног опортунизма као облика понашања прилично укоријењеног у овдашњем човјеку, на шта је подстакнут свеколиким системом "развијаним" код нас од завршетка рата до данас. Међутим, када се конформизам развије у правосудном систему, а у томе су инострани (САД, ЕУ) и домаћи планери наших живота веома успјели, онда нам је јадна не само садашњост него и будућност.

Како се ниједно уопштавање искуствене датости, на које пледирам у претходном пасусу, не може добро разумјети без навођења конкретних примјера, то ћу, руковођен овом спознајом, моје казивање о наведеној болести поткријепити једним примјером.

Прије неки дан присуствовао сам нечему што се овдје зове "едукацијом судија", а тема је био савезни Закон о заштити тајних података. Излагање о тој теми имали су службеници Сектора за заштиту тајних података при Министарству безбједности БиХ. У свом излагању они су, позивајући се на уопштене и нејасне одредбе поменутог закона (какав је највећи број закона код нас), упорно покушавали да присутне судије и тужиоце "едукују" о томе како је обавеза овдашњих судова и тужилаштава да своје запослене (нпр. дактилографе, уписничаре, курире) или оне који тек конкуришу за таква мјеста морају подвргнути безбједносној провјери, а њу ће, наравно, обављати Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ (ОБА). У пракси то значи да би, на примјер, већ запослени дактилографи у свим судовима у Републици Српској, без обзира на то што су предсједници судова приликом њиховог пријема у радни однос провјеравали да ли су осуђивани и да ли се против њих води кривични поступак, морали ићи на безбједносну провјеру у ОБА. Ако та агенција након тајновите провјере утврди да постоје безбједносне сметње, провјеравани дактилограф не може имати приступ повјерљивим документима у судским списима, што би практично значио престанак радног односа за њега.

Упорно сам (и нажалост безуспјешно) тим "едукаторима" настојао да објасним како судови судске поступке воде само у складу са одговарајућим законима (о кривичном поступку, парничном поступку), да ти закони уопште не прописују појам "повјерљиви документ", већ регулишу ко има право да разматра и преписује судске списе. Због тога се, ако истински хоћемо правну државу, на судове и судске поступке не може односити Закон о заштити тајних података, усљед чега дактилографи, уписничари и слични запосленици судова и тужилаштава (што укључује и судије и тужиоце) не смију бити предмет безбједносних опсервација ОБА, Министарства безбједности и сличних органа, нити се у тим органима смију формирати њихови безбједносни досијеи. У супротном, умјесто правне имаћемо (и имамо) полицијску државу.

Ништа од овога није допирало до тих људи, а и како би кад је Законом о заштити тајних података Парламентарна скупштина БиХ избјегла да то пропише. Умјесто тога, она је, као и у другим случајевима када се овдје послови желе одрадити "испод жита", у том закону рекла да ће Савјет министара БиХ подзаконским прописом одредити листу органа чији су службеници предмет безбједносног провјеравања. Наравно, Савјет министара је то учинио још 2006. и на ту листу својим правилником неуставно ставио све судове и тужилаштва у БиХ. Тиме је дошло до повреде уставног начела независности судске власти, јер правосуђе мора бити независно од било каквог утицаја осталих грана државне власти и када одлучује о томе ко ће у њему радити. Дакле, од давне 2006. па до данас перзистира овакво противуставно стање и нико од лица која према Уставу БиХ једино могу поднијети захтјев Уставном суду БиХ за оцјену уставности наведеног правилника Савјета министара не нађе за сходно да то учини.

Али ова својеврсна трагедија се не завршава на томе. Наиме, колико је правосуђе у БиХ инфицирано (не)културом конформизма, свједоче два примјера које сам оставио за крај. Први примјер је Правилник Тужилаштва Брчко дистрикта из 2013. о условима, начину и поступку обраде тајних података у том тужилаштву. Правилник конформистички напросто врви од термина о тајним подацима (интерно, повјерљиво, тајно, врло тајно), иако закон којим се уређује кривични поступак и по којем поступа то тужилаштво тако нешто не дозвољава.

Други примјер је са већ поменуте "едукације" којој сам присуствовао. Том приликом један од присутних окружних тужилаца пита оног "едукатора" (који није правник) како да поступи у једном свом предмету, чије чињенице се своде на сљедеће. У кривичној пријави коју је тај окружни тужилац добио у рад од једног центра јавне безбједности, службено лице тог центра је на један од прилога уз пријаву одлучило да стави ознаку повјерљиво. На тужиочево питање "едукатор" га поучи да затражи од полицијског службеника да скине ознаку тајности, а ако то овај одбије, онда тужилац и даље треба да поступа са тим документом као тајним.

Два су апсурда у свему овоме. Први је да тужилац уопште постави такво питање, јер према закону тужилац руководи истрагом, због чега њему не може у било чему бити надређен полицијски службеник. Други апсурд је у томе што одговарајући закон о кривичном поступку не дозвољава полицијском службенику да ставља ознаке тајности на било шта што уз кривичну пријаву достави надлежном тужиоцу. Међутим, са ове "едукације" окружни тужилац је отишао не опонирајући ниједног тренутка мишљењу "едукатора", већ га је само конформно прихватио, што је поразно. Нажалост, ово је био само један у низу примјера како се "едукују" домаће судије и тужиоци. За мојих више од 15 година судијског стажа нагледао сам се и бројних других примјера погрешне "едукације" судија, од које овдашњи грађани и правосуђе имају само штету. Али о томе можда неком другом приликом.

Проф. др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.