КОЛУМНА: Историја и приоритети руске дипломатије

Петар Иванцов
КОЛУМНА: Историја и приоритети руске дипломатије

Дана 31. октобра 2002. године указом предсједника Руске Федерације утемељен је нови професионални празник - Дан дипломата, који се обиљежава 10. фебруара. Управо на овај дан из 1549. године датира најраније спомињање “Посољског приказа” - прве спољнополитичке институције Русије. Међутим, Министарство иностраних послова обиљежава своје постојање од 1802. године, када је император Александар Први формирао нову установу - Министарство иностраних послова.

Овај празник, који је установљен недавно, прије седамнаест година, постао је нека врста признања заслуга руске дипломатије у одбрани и јачању међународног мира и стабилности, заштити спољнополитичких интереса Русије.

Наша дипломатија је “отварала прозор у Европу”, не само у вријеме кнеза Олега Вештог, када је он склопио мировни споразум са Византинцима, него и 1922. и 1923. године на конференцијама у Женеви и Лозани, упркос одсуству жеље код домаћина да ослушну младу совјетску републику, која је прогласила актуелне принципе мирољубиве коегзистенције и узајамно корисне сарадње између држава са различитим друштвеним системима, владавину дипломатских метода, као и “моралног ауторитета” над насилним методима.

Саможртвовање, оданост, љубав према отаџбини - то су вјечне особине руског дипломате. Подсјећам на смрт у Техерану великог пјесника и дипломате Александра Грибоједова, аутора Туркменчајског мировног споразума са Персијом, као и смрт и руског императорског конзула у македонском граду Битољу Александра Ростовског, смрт амбасадора Николаја Гартвига у Београду и дипломатског курира Теодора Нетоа. Дуги списак сарадника руске и совјетске дипломатске службе који су погинули у мирно доба током извршавања свог службеног задатка је настављен и међу нашим колегама, савременицима, који су пали од руке терориста у Абхазији, Ираку, Авганистану и Турској.

 

Са или против Запада

 

Један од најзначајнијих резултата Другог свјетског рата је формирање Организације уједињених нација. Универзална правила и механизми које су успоставили делегати држава-оснивача УН данас омогућавају ефикасно реаговање на пријетње и изазове за народе планете.

Напори дипломата двију “наддржава” - Совјетског Савеза и САД су помогли да одбију пријетњу нуклеарног рата до којег би могао довести хладни рат. Одмах након завршетка Кубанске кризе, 1963. године, представници Совјетског савеза, САД и Велике Британије потписали су московски споразум о забрани нуклеарних проба у атмосфери, космичком простору и под водом, који је постао први значајни уговор у сфери ограничења нуклеарног наоружања.

Нажалост, нису сви могли да се одрекну идеолошких стандарда и шаблона блоковског мишљења. Свијет је постао нестабилнији и експлозивнији. Многи стари конфликти нису ријешени. Неки су закопани дубоко, али настављају да тињају. Једносмјерне војне акције су довеле до покретања регионалних зона напетости. Подигао је главу тероризам, који се данас сматра главном пријетњом по међународну стабилност и безбједност.

У оваквим околностима је очигледно да покушаји успостављања међународних односа полазе од принципа “ко је јачи, тај је у праву”, а они носе отворено дестабилизујући карактер. Прије свега, то се односи на курс који у задње вријеме спроводе наше западне колеге ради очувања по сваку цијену доминације у свјетским пословима, на заузимање геополитичког простора у Европи. Тражили су од земаља Заједнице Независних Држава и балканских држава - наших најближих комшија који су кроз вијекове повезани са нама у економском, хуманитарном, историјском, културном, па чак и породичном смислу, да направе избор - “или са Западом или против Запада”. Ова логика игре са нултим резултатом, коју би наводно сви жељели да оставе у прошлости, и даље доминира.

Враћајући се на данашњи дан, хтио бих истаћи да се Русија чврсто и континуирано залаже за то да међународно право треба да и даље буде темељ свјетске политике. Темељ савременог свјетског поретка морају да остану заједничко признати правни принципи и норме. То је важно да би сви схватили стварне размјере ризика. Сада је право вријеме да се ослободе навике изолованог разматрања сваког проблема. Потребна је свеобухватна процјена ситуације.

 

Обнова повјерења у БиХ

 

Став Русије је усмјерен према заштити концепције заједничког тражења рјешења. Ми смо за уклањање растућих политичких, економских и војних ризика. Приоритетан задатак је формирање таквог свјетског поретка који би гарантовао стабилност и безбједност на свим нивоима. Ово је посебно актуелно и данас када постоје покушаји за рушење постојеће структуре међународних споразума у сфери разоружавања. Баш такав приступ се налази у темељу нашег става када је у питању Споразум о ракетама средње и мале даљине.

Што се тиче Босне и Херцеговине, Русија је привржена побољшању и продубљивању читавог спектра билатералних односа, како политичких, тако и културних, хуманитарних и образовних.

Искуство посткризног регулисања недвосмислено потврђује да стабилизација може бити ефикасна само под условом да све ангажоване стране имају тежњу према конструктивном раду, дефинисању и реализацији заједничких интереса. Филозофија партнерства која је утемељена у Мировном споразуму за БиХ као једини пут за савлађивање међунационалних и међувјерских неслагања и консолидацију друштва јесте кључни услов за обнављање повјерења међу народима који живе у БиХ.

На крају, хтио бих још једном потцртати да тражећи разумијевање свог става Русија тежи дијалогу. Наша земља не намеће своје вриједности, нити држи поучавајућа предавања, она не врши притисак на суверене државе нити “истискује” из њих неопходне политичке одлуке у своју корист него гради поштену размјену мишљења на узајамно корисном темељу.

Петар Иванцов, амбасадор Русије у БиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана