КОЛУМНА: Хашка самовоља

Нема тога, барем не на нашем простору, који ова два појма неће довести у везу чим се помене само неки од њих. Стога и ја то чиним у овом тексту, повезујући самовољу са Хагом, мислећи при томе, мада то више и није потребно посебно наглашавати, на поменути Трибунал у Хагу, који се однедавно назива Механизмом УН за међународне кривичне трибунале (УН Мецханисм фор Интернатионал Цриминал Трибуналс).

Тај механизам (његово жалбено вијеће) је 11. априла ове године донио пресуду у предмету против др Војислава Шешеља. Моју пажњу посебно су привукле двије чињенице, које, иако је ријеч о сажетку другостепене пресуде, тако јасно говоре о самовољи судија чланова жалбеног вијећа, а тиме и поменутог хашког Механизма у цјелини.

У стручној, па и најширој јавности, најчешће се коментарише дио пресуде којим је др Шешељ оглашен кривим и осуђен на затворску казну од десет година, за догађаје у Хртковцима од 6. маја 1992. године. С тим у вези не смије се ћутати на очигледну самовољу и злоупотребе којима је прибјегло жалбено вијеће с намјером да пошто-пото осуди др Шешеља, како би тиме покрило његово хашко притворско утамничење дуже од 11 година, што је случај незабиљежен у историји.

У чему је суштина наведене самовоље и злоупотреба? Да би се одговорило на ово питање, неопходно је подсјетити на то да је претресно вијеће Трибунала у Хагу, у ослобађајућој пресуди коју је изрекло др Шешељу 31. марта 2016. године, утврдило (стр. 335. пресуде) да у вријеме говора др Шешеља у Хртковцима 6. маја 1992. године он није обављао било какву јавну функцију (тј. није вршио државну власт), да се радило о политичким изјавама датим на једном окупљању и да, што је од посебне важности, из изведених доказа произлази да су дио аудиторијума чиниле избјеглице протјеране из Хрватске, те да је цијели говор био хипотетички па се не може сматрати говором којим је подстрекавано на насиље и злочине.

Како видимо, у овом дијелу пресуде претресно вијеће је наведене закључке извело на основу оцјене доказа изведених непосредно пред њим, а то значи и на основу изјава бројних свједока који су саслушани пред тим вијећем. Још једноставније казано, претресно вијеће је било у прилици да непосредно посматра сваког од саслушаних свједока током свједочења о догађајима у Хртковцима, што му је омогућило да оцијени (не)истинитост сваког од тих исказа те да на крају закључи и утврди да се говор др Шешеља не може сматрати говором којим је подстрекавано на насиље и злочине. Тиме се може објаснити и чињеница да претресно вијеће у пресуди није утврдило да је говор др Шешеља био у узрочно-посљедичној вези са било којом појединачном радњом насиља, то јест да је неки насилник појединачни акт насиља предузео подстакнут на то говором др Шешеља. Да је било таквих доказа, а сви они су непосредно изведени пред претресним вијећем, не треба сумњати да би његова пресуда била радикално другачија у односу на ону ослобађајућу.

Послије свега овога жалбено вијеће у пресуди изводи сасвим супротне закључке, сматрајући да (како стоји у параграфу 33. сажетка пресуде) постоје упадљиве паралеле између запаљивог говора др Шешеља и аката који су након тога почињени, што је, у визури жалбеног вијећа, наводни суштински допринос др Шешеља извршењу злочина против човјечности. Оно што је поразно у свему томе, а нарочито за правничку и судијску професију, је да су судије жалбеног вијећа овим погазиле једно од готово аксиоматских правила правичног суђења.

Наиме, жалбено вијеће је извршило сасвим другачију оцјену исказа бројних свједока из овог предмета, а да при томе није непосредно саслушало ниједног од њих. Ових дана често се може чути како је начело непосредности својствено англосаксонском правном поднебљу. То је само дјелимично тачно, јер непосредност је својствена и нашем правном поднебљу и сматра се азбуком сваког судског поступка. Стога је и код нас забрањено да жалбени суд преиначи пресуду нижег суда само на основу другачије оцјене исказа свједока и вјештака, а да при томе не саслуша ниједног од тих свједока и вјештака. Е управо та забрана, својствена судском поступку пред било којим судом (домаћим и међународним), је самовољно прекршена пресудом против др Шешеља.

Некако у сјени овога остао је још један детаљ из исте пресуде, везан за противправну конструкцију тзв. удруженог злочиначког подухвата. Наиме, чињеница је да је др Шешељ, са изузетком случаја "Хртковци", и у жалбеном поступку ослобођен свих осталих тачака оптужнице, што значи и оних тачака везаних за поменуту противправну конструкцију. Али не лези враже, жалбено вијеће се ипак постарало да у својој пресуди каже (параграфи 18. и 19. сажетка) како наводно има доказа за постојање удруженог злочиначког подухвата на подручју Вуковара, Зворника, Невесиња и Сарајева. Но, и овај пут је жалбено вијеће злоупотријебило ту своју позицију, јер је опет самовољно повриједило начело непосредности, пошто није саслушало ниједног свједока, баш као и у случају "Хртковци", за који је произвољно осудило др Шешеља.

Учинивши то, жалбено вијеће је у суштини поступило према старој латинској максими која гласи: Цорниџ цорници оцулос нон еффодиет, то јест врана врани очи не вади. Зашто је то тако? Па зато што је противправна конструкција удруженог злочиначког подухвата осмишљена у пракси Трибунала у Хагу, супротно слову његовог Статута, који о тој конструкцији не садржи ниједну једину ријеч. Сада већ бројни пресуђени случајеви показују како је тзв. удружени злочиначки подухват конструисан и примјењиван једино против српског политичког и војног руководства којем је суђено у Хагу, а случај покојног Слободана Праљка је изузетак, који само потврђује наведено правило. Како је у бројним ранијим предметима против оптужених Срба Трибунал у Хагу већ рекао да се ради о наводно удруженом злочиначком подухвату, не иде да се сада у предмету против др Шешеља каже да тог подухвата нема. Зато се, дакле, жалбено вијеће постарало да барем оно, кад то није учинило претресно вијеће, каже да тај подухват ипак постоји.

Све то је у функцији стигматизације српског народа и Републике Српске, која се и на овај начин, самовољом и злоупотребом тужилачке и судијске функције, хоће приказати као наводна злочиначка творевина. Због тога овакви акти правног насиља не смију бити прећутани, већ на њихову опасност и погубност треба увијек и изнова указивати.

Проф. др Милан Благојевић, професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.