Историјске одлуке за настанак Српске

Историјске одлуке за настанак Српске 07.01.2012 20:00 | Глас Српске

Први храбар корак српских посланика и њихова историјска одлука да оснују Скупштину српског народа означио стварање Српске. Скупштина српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ, а 28. фебруара Устав Републике

Скупштина српског народа у БиХ основана је 24. октобра 1991. године, након што су 14. октобра српски посланици прегласани у Скупштини тадашње СР БиХ. Скупштина је расписала плебисцит о останку српског народа у тадашњој заједничкој држави Југославији на којем су се Срби у БиХ изјаснили у готово стоодстотном проценту за ову опцију.

Муслимани и Хрвати нису признали резултат плебисцита, послије чега су сви српски посланици из свих странака у Скупштини СР БиХ наставили рад у Скупштини српског народа и почели доношење аката којима је конституисана Република Српска.

Од десетак конститутивних аката који су уставноправна основа за стварање Републике Српске два су најбитнија. Први је Декларација о проглашењу Републике Српске и, други, Устав Републике Српске.

Декларацију је донијела Скупштина српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. а Устав 28. фебруара 1992. године.

                                                                              

Конститутивна акта Републике Српске  

Република Српска настала је на основу универзалног права народа на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање. Право је сваког народа, па и српског, да слободно одреди свој политички статус и да обезбиједи национални, економски, културни, социјални и сваки други развој.

Српски народ у Босни и Херцеговини живио је, у свом вијеку, два пута у заједничкој држави са другим народима и оба пута је у њу ушао добровољно. Прва заједничка држава формирана је 1918. године када су се ујединили јужнословенски народи у једну државу и када су Србија и Црна Гора унијеле своју државност и створили заједничку државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

У тој држави, на подручју Босне и Херцеговине, био је већински српски народ по свим пописима у овом вијеку, све до 1981. године, без обзира на ратна страдања током рата (1941-1945).

Друга заједничка држава била је Федеративна Народна Република Југославија (касније СФРЈ), која је била дјело свих народа на њеном простору, а понајвише Срба. Наиме, током Другог свјетског рата, а поготово до 1943. године, када је у Јајцу донесена одлука о оснивању југословенске Федералне државе, углавном су Срби сачињавали војне формације које су се бориле против фашизма и за стварање нове државе.

Обје те државе су пропале. Када је сва друга заједничка држава пропала, дошло је до националне хомогенизације и стварања националних држава, углавном у оквиру административних граница бивших република које су сачињавале СФРЈ.

У таквој територијалној (углавном неправедној) шеми настанка националних држава, Срби у Босни и Херцеговини, као конститутивни народ, остали су одвојени од матице Србије (а слична је ситуација била и са Хрватима у Босни и Херцеговини). Муслимани као трећи конститутивни народ сматрали су да је то моменат када треба цијела Босна и Херцеговина, без обзира на Србе и Хрвате, да постане јединствена - унитарна држава.

Срби у Босни и Херцеговини нису могли да прихвате такав концепт државног уређења већ су за њих била могућа сљедећа рјешења: прво, властита самостална држава, друго, да се та држава прикључи Србији, односно Југославији, или, треће да та држава уђе у унију (конфедерацију) са државним творевинама Хрвата и муслимана у Босни и Херцеговини. Пришло се рјешавању основног питања, а то је конституисање Републике Српске.

Српски народ у Босни и Херцеговини организовао је и одржао плебисцит 9. и 10. новембра 1991. године када се изјаснило око 1.350.000 грађана или 96,4 одсто да жели самосталну државу српску која може да буде у саставу Србије и Југославије.

Након плебисцита приступило се припремама за проглашење Републике Српске и доношење њеног устава. Прво је донесена Декларација о проглашењу Републике Српске, а затим је донесен и Устав.

Устав

Устав Републике Српске има све битне елементе које устав мора да има, затим донесен је од надлежног органа - Скупштине Републике Српске, чији су посланици изабрани од стране грађана на непосредним изборима и тајним гласањем у јесен 1990. године. Редовна Скупштина имала је улогу уставотворне скупштине - конституанте, што је сасвим у складу са уставноправном теоријом и праксом. Устав донесен на такав начин добио је обиљежје демократског, народног устава. Дакле, он не спада у ред компромисних или октроисаних устава.

Устав спада у ред средње дугих устава са 140 чланова (сматра се кратким уставом сваки испод 100 чланова, средње дугим између 100 и 200 чланова и дугим преко 200 чланова), што је у границама највећег броја устава у свијету.

Истога дана када је усвојен Устав Републике Српске (28. фебруара 1992.) донесен је и Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске. Доношење тога закона уз Устав је уобичајено јер се њиме чини први корак примјене Устава, тј. ствара се инструментаријум и оквир за стављање Устава у функцију.

Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске прописује неколико битних одредби, као што су:

-         вријеме ступања на снагу Устава Републике Српске и формирање и рад републичких органа и организација,

-         састав Народне скупштине Републике Српске коју сачињавају посланици изабрани на вишестраначким изборима 1990. године, те одржавање допунских избора ради попуне Народне скупштине,

-         начин избора предсједника Републике, а до избора да ту функцију обавља Предсједништво,

-         избор предсједника и чланова Владе извршиће се одмах по доношењу закона о влади,

-         избор предсједника и судија редовних судова извршиће се у року од три мјесеца,

-         усклађивање статута општина обавиће се у року од шест мјесеци,

-         доношење 13 закона од стране Народне скупштине у року од 30 дана, који ће омогућити рад државних и других органа Републике Српске,

-         доношење три изборна закона који ће омогућити изборе чим се за то стекну услови (прије свега заврши рат),

-         примјењивање закона СФРЈ и СР БиХ који нису у супротности са Уставом Републике Српске до доношења закона од стране Народне скупштине.

Тако је овај Уставни закон омогућио функционисање државе у почетној фази у складу са Уставом, односно омогућио примјену Устава Републике Српске.

Одлука о оснивању Скупштине српског народа у БиХ

Први храбар корак српских посланика и њихова историјска одлука да оснују Скупштину српског народа означио је стварање Српске. До такве одлуке посланика из реда Српске демократске странке и Српског покрета обнове, те једног броја посланика из Странке демократских промјена, дошло је након једногодишњих политичких сукоба у Скупштини БиХ.

Посланици СДA и ХДЗ-а доносили су одлуке без обзира на равноправност и одредбе Устава БиХ који је био на снази и став српских посланика, па се десило да више мјесеци ниједан приједлог или захтјев српских посланика није прихваћен. То је убрзано водило ка помјерању представника српског народа, па и самог тог народа, на политичку маргину.

Значајна и дугорочна одлука била је иступање из такве скупштине и формирање самосталне и одвојене Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини (након доношења Устава званични назив Скупштине је Народна скупштина).

Одлуком је утврђено да ће Скупштина српског народа разматрати и одлучивати о оним питањима која се односе на остваривање равноправности српског народа са осталим народима који живе у БиХ и на заштиту интереса српског народа уколико они буду били угрожени, било у Скупштини БиХ или изван ње.

Одлуком је такође утврђено да ће Скупштина Републике Српске признати акте Скупштине БиХ који нису супротни интересима српског народа.

Скупштина српског народа је радила у Сарајеву од 24. октобра 1991. године, све док јој није онемогућен рад и запријетила физичка опасност за посланике и функционере. Током марта 1992. године Скупштина је своје сједиште дислоцирала на Пале код Сарајева. И ту, на Палама, настављен је рад и даље конституисање Републике Српске.

Декларација о проглашењу Републике српског народа БиХ

Имајући у виду све историјске, политичке и уставне чињенице, полазећи од универзалног, неотуђивог и непреносивог, Уставом утврђеног права српског народа на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога он слободно одређује свој политички статус и обезбјеђује економски, социјални и културни развој, поштујући његову вијековима дугу борбу за слободу и самосталност, као и спремност на добровољан, заједнички и равноправан живот са другим народима у заједничкој држави, имајући у виду да се он током другог свјетског рата одлучио да са другим народима (Хрватима и муслиманима) конституише републику, али искључиво, изричито и недвосмислено само као федералну јединицу у саставу федеративне Југославије, са вољом и чврстом одлуком да живи у истој држави са осталим српским народом и свјестан да му само таква држава може гарантовати заштиту, слободу и равноправност, спроводећи његову плебисцитарно изражену вољу и одлучност да остане у федеративној Југославији као заједничкој држави добровољно уједињених народа и њихових република, насупрот неодговорном настојању да се она разбије и укине, изражавајући његову ријешеност да одлучи о својој судбини и да не пристане ни на једно силом или уцјеном изнутра или извана наметнуто рјешење, уважавајући његову одлуку да га у овом судбоносном историјском тренутку више не могу представљати државни органи чији се уставни основ руши нелегалним и нелегитимним актима коалиције муслиманске и хрватске националне заједнице, констатујући да представници ове коалиције не поништавају своје неуставне и нелегитимне акте и не повлаче свој захтјев за признавање независности Босне и Херцеговине, у намјери да доприносе реконструисању Југославије као добровољне заједнице, засноване на суверености и равноправности народа и република, владавини права и највишем степену заштите људских права и слобода и заштити мањина, слободном тржишту и плуралистичкој демократији, настојећи да допринесе мирном и договорном рјешавању питања територијалног разграничења и разрјешењу других права и обавеза у остваривању права на самоопредјељење муслиманског и хрватског народа у досадашњој СР Босни и Херцеговини, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, као легитимни, слободно и демократски изабрани представник и заштитник његових права и интереса, остварујући његову плебисцитом изражену вољу и на њој засновану своју одлуку да се приступи формирању Републике Српске Босне и Херцеговине, на засједању одржаном 9. јануара 1992. године доноси ДЕКЛAРAЦИЈУ

О ПРОГЛAШЕЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НAРОДA БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ.

               

ДЕКЛAРAЦИЈA

I

На подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива се и проглашава

РЕПУБЛИКA СРПСКОГ НAРОДA БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

II

Република се налази у саставу савезне државе Југославије као њена федерална јединица.

III

Територијално разграничење са политичким заједницама других народа Босне и Херцеговине, као и разрјешење других међусобних права и обавеза извршиће се мирним путем и договорно, уз уважавање етничких, историјских, правних, културних, економских, географских, комуникационих и других битних критеријума и уз поштовање принципа и правила међународног права.

IV

Основе друштвеног, политичког и државног система Републике уредиће се њеним уставом.

V

Уставом Републике гарантоваће се пуна равноправност и једнакост народа и грађана пред законом и заштита од било ког облика дискриминације.

VI

До избора и конституисања нових органа и институција који ће бити установљени уставом Републике, функције државних органа у Републици обављаће садашња Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини и Министарски савјет.

VII

Сједиште органа Републике је у Сарајеву.

VIII

До доношења устава, закона и других прописа Републике, на њеном подручју ће важити савезни прописи, као и прописи досадашње СР Босне и Херцеговине, осим оних за које Скупштина српског народа утврди да су у супротности са савезним Уставом.

IX

Органи власти досадашње СР Босне и Херцеговине представљаће заједничке органе националних заједница у прелазном периоду, до коначног територијалног разграничења и разрјешења других права и обавеза.

У прелазном периоду заједнички органи консензусом доносе неопходне одлуке и акте.

X

Ова Декларација ступа на снагу даном доношења.

XI

Ова Декларација ће се објавити у "Службеном гласнику српског народа у Босни и Херцеговини".

Број: 02-72/92                                          

Предсједник Скупштине српског народа у БиХ

Мр Момчило Крајишник, с.р.

Сарајево, 9. јануара 1992. године 



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица