Путинов пут до Кремља

Вечерње новости
Путинов пут до Кремља

Москва -- Владимир Путин пуни 60. година. Од хипер-активног дјетета, преко мајора у КГБ, до предсједника и премијера Русије, Путин је сада један од политичких лидера свијета.

У лењинградском породилишту “В. Снегирева” у улици Мајаковског број 5, прије шест деценија, у уторак 7. октобра 1952, Марија Иванова Путин родила је сина Владимира.

Марији је било 41 година. Отац Владимир Спиридонович прославио је радостан догађај са пријатељима из фабрике „Јегорова” гдје је радио у обезбјеђењу. Руски историчари су у Путиновим рођендану нашли симболику, јер се истог дана одржавао посљедњи конгрес КПСС под руководством Стаљина.

Биографија предсједника Русије могла би да послужи као сценарио за филм о дјечаку из радничке породице који је маштао да постане обавјештајац, а догурао је до шефа свих обавјештајаца и цијеле државе.

Породица Путин је живила у „комуналној квартири”, заједничком стану на петом спрату у Басковој уличици број 12. Биле су то старе зграде направљене у деветнаестом вијеку. У истом стану су живиле још двије породице. Кухињу и тоалет су користили заједнички. Собу у „комуналки” Путинов отац је добио 1944. Грејали су се на дрва. Купатило нису имали, па су једном недјељно ишли у „Некрасовску сауну”.

Путин је у Петербургу проживио 44 године, завршио десетољетку, факултет и почео да ради.

У првих пет разреда основне школе Путин није блистао. Његови вршњаци тврде да га чак нису примали у пионире. Био је немиран или како се сада каже „хипер-активно дијете”. Све је кренуло набоље кад му је разредни старјешина у петом разреду постала Вера Гуревич, наставник њемачког.

У тринаестој години дјечак је отишао у клуб „Труд” да тренира џудо. Кад се тренер Анатолиј Рахлин пребацио у спортски клуб „Трубостритељ”, при Лењинградском металуршком заводу, и Владимир је кренуо за њим. Ту је Путин 1975. постао мајстор спорта. Тамо се спријатељио са браћом Аркадијем и Борисом Ротенберг, који су данас познати бизнисмени чије фирме сарађују са „Гаспромом”. Тренирао је у истом клубу и Анатолиј Турчак, данас предсједник предузетника Санкт Петербурга и парламентарац Василиј Шестаков.

Као већина дјечака тог времена Владимир је волео да иде у оближњи биоскоп „Зрак”. Тамо је Путин гледао и домаћи трилер „Штит и мач” о совјетским обавјештајцима у фашистичкој Њемачкој. Пјесму за филм „Од чега почиње домовина”, коју је написао Вењамин Баснер, Путин никад није заборавио.

Као ученик деветог разреда „одлучио” је да постане официр КГБ. И отац Владимир Спиридонович је за вријеме рата служио у јединицама НКВД, претечи КГБ. Деда Спиридон Иванович радио је као кувар у партијским санаторијима, као провјерен човек. Владимир Путин, као ђак, крене на разговор.

“Неки чика ми је рекао да КГБ то разматра тек послије армије и кад завршим факултет. Питао сам га који је то факултет”, причао је Путин.

На лењинградском Правном факултету конкурисало је тада 40 кандидата за једно мјесто. На пријемном је Путин добио све петице, једино из литерарног састава - четворку.

Већина студената са права, генерација 1970-75, не сјећа се Владимира Путина. Углавном се дружио са онима који су тренирали борилачке спортове. Забављао са Људмилом Хмарином, сестром свог колеге Виктора. Људмила је завршила медицину и ради као љекар. Пријатељевао је и са бас-гитаристом студентског ансамбла Александром Бастрикином који је сада шеф Истражног комитета Русије.

 

По завршетку факултета Путин се и запослио у Великој кући на Литејном проспекту 2, тачније у КГБ за Лењинград и Лењинградску област. Радио је од 1975-84. Почео је као поручник, а у Источну Њемачку је отишао у чину мајора.

У то вријеме у лењинградском КГБ-у радили су Виктор Черкесов и Виктор Иванов који су догурали до чина генерала, а затим су један за другим руководили руским Комитетом за борбу против наркотика. Иванов се и сада налази на тој функцији, а Черкесов члан парламента у опозиционој Комунистичкој партији.

У истој „фирми” у Лењинграду радили су генерали Николај Патрушев, предсједник Савјета безбједности Русије, Александар Бортников шеф Федералне службе безбједности и Георгиј Полтавченко губернатор Санкт Петербурга.

Иако се дуго забављао са једном Људмилом, судбина је хтјела да се ожени са другом. У зиму 1981. стјуардеса калињинградског одјељења „Аерофлота” Људмила Шкребњова летјела је за Лењинград. Колега из КГБ предложио је Владимиру да проведу вече са стјуардесама. Путин је већ био набавио карте за наступ познатог московског комичара Аркадија Рајкина у Театру Ленсовета на Владимирском проспекту. Касније је Људмила причала да је Волођа био скромно обучен. Забављали су се три и по године, а вјенчали 28. јула 1983. Годину дана касније, Путин је отишао на школовање у Москву гдје су га припремали за одлазак у Источну Њемачку. У Дрездену је био од 1985. до 1990.

Из наставка Путинове биографије се лијепо види како је КГБ распоређивао људе и како је он бринуо за своје колеге, пресељавајући их у Москву.

Путин је преузео земљу од Бориса Јељцина кад је била у потпуном расулу. Брзо је подигао морал и самопоштовање грађана, који су се осјећали тако понижено у вријеме Јељцинове „гладне демократије”.

Почетком деведесете године мајор и секретар партијске организације дрезеденске групе официра КГБ Владимир Путин вратио се у СССР. Постао је помоћник ректора Лењинградског државног универзитета задужен за међународну сарадњу. За годину дана рада на универзитету упознао је подоста људи који су касније направили политичку и бизнис каријеру. Ту је и Игор Сечин, који му је постао један од највјернијих сарадника и догурао до потпредсједника владе.

У јулу 1991, на позив Анатолија Собчака, Путин постаје предсједник Комитета за спољноекономске везе градске скупштине. У свој одјел узима Виктора Зубкова, специјалисту за пољопривреду, који је догурао до предсједника руске владе, поменутог Игора Сечина, филолога, Владимира Чурова, физичара, а сада предсједника Централне изборне комисије, Дмитрија Медведева правника, сви знају докле је догурао, и Алексеја Милера, економисту, садашњег првог човјека „Гаспрома”.

У марту 1994. Собчак именује Путина за свог првог замјеника, па је он постао шеф и економистима Алексеју Кудрину, бившем потпредсједнику владе и министру финансија, Герману Грефу, предсједнику „Збербанке”, Дмитрију Козаку, потпредсједнику владе, и Виталију Мутку, садашњем министру спорта. Путин се уопознаје и са бројним бизнисменима међу којима је и Генадиј Тимченко, највећи трговац руском нафтом.

Кад је Собчак у августу 1996. изгубио изборе Путин се пребацио у Москву. За улазак у Кремљ помоћи ће му Алексеј Кудрин, који се већ био преселио у Москву.

Тако Путин ради са својим људима. Од шест деценија живота, предсједник је 13 година на врху пирамиде власти - два мандата као предсједник и један као премијер. У току је трећи мандат.

Стабилизовао је ситуацију у Чеченији и натјерао олигархе да плаћају држави порез. Кад је дисциплиновао Бориса Березовског и Владимира Гусинског сви су схватила да са новим предсејдником нема шале. Једино то није разумио милијардер Михаил Ходорковски, па сад сједи, истина у комфорном, затвору у Сибиру.

Храброг Путина је пратила и срећа, јер је рапидно расла цијена нафте и гаса па је држава могла да подиже стандард грађанима.

Послије осам година боравка у Кремљу, чак и неки страни државници су га наговарали да промјени устав и остане и трећи мандат.

Одбио је и тако избио „јаке аргументе” Западу који је већ кренуо да га представи као диктатора. Био је премијер и у тандему са Дмитријем Медведевом водио земљу. Сасвим је разумио оно што је говорио велики руски писац Александар Солжењицин да на Западу највише хвале оне политичаре у Кремљу који су разорили земљу. Препустио је ту славу Горбачову и Јељцину.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана