Јанко Баљак, редитељ и професор на Факултету драмских уметности у Београду: Људи живе анестезирани, седе и буље у туђе животе

Јанко Баљак, редитељ и професор на Факултету драмских уметности у Београду: Људи живе анестезирани, седе и буље у туђе животе 01.01.2018 12:26 | Тања Шикањић

Младим људима су огадили политику, јер је она сведена на нешто нечасно, на прљаву игру у којој се стално врте исти истрошени и корумпирани ликови и њима се просто гади да се ваљају у том блату, каже за "Глас Српске" режисер и професор на Факултету драмских уметности у Београду Јанко Баљак.

Осим политичке елите згражавају га и програми који имају националну фреквенцију у Србији.

- Надлежне агенције годинама не реагују на најпримитивније и највулгарније садржаје. То је једна врста испирања мозга људима, а пре свега бирачима. То је погубна клима која је створена да се намерно људима испере мозак да би они били само гласачка машинерија која нема никакав критички став према друштву у којем живи - наглашава Баљак.

Аутор играних и документарних филмова који су вишеструко награђивани, међу којима је један од најупечатљивијих документарац "Видимо се у читуљи", каже да је период у којем је настао тај филм био најлуђи и да је такав филм било могуће снимити само тих неколико мјесеци када је и рађен.

ГЛАС: Шта сматрате да је обиљежило 2017, а шта бисте вољели да се не понови у 2018. години?

БАЉАК: Што се политике тиче ову годину су обележили протести на београдским улицама након председничких избора и та, нажалост накратко покренута енергија младих људи, мислим да је кључна за промене у Србији. Без младих људи не можемо променити друштво на боље, а они су истовремено апатични, збуњени, њима су намерно огадили политику. Све остало што се дешавало бих желео да буде другачије. Живимо у крајње недемократском друштву, у којем је успостављена нека врста пузајуће диктатуре, тако да ћу се свим својим снагама и професионалним и уметничким и ангажовањем у политици трудити да дам допринос да ако не у 2018, онда бар у 2019. години буде боље.

ГЛАС: Колико сте оптимиста да ћете успјети у тим намјерама?

БАЉАК: Најлакше је седети код куће, бити песимиста и мрачити на друштвеним мрежама, твитовати или постављати статусе на "Фејсбуку" да је све грозно, да су сви исти, да нема перспективе. Моје мишљење је да само личним примером и ангажовањем можемо неке ствари да променимо. Оптимиста сам када видим људе који желе промене, када видим да нисмо само ми из Београда који смо покренули неке ствари, жељни слободе и нормалног живота, него да би та ствар могла да се прошири као епидемија. Искуства из прошлости нас уче, из доба владавине Слободана Милошевића да, када се једном покрене, та енергија се тешко може зауставити.

ГЛАС: Рекли сте да је накратко бљеснула енергија младих људи. Колико су они спремни да се боре за боље сутра па и кроз политичко ангажовање?

БАЉАК: Младим људима су огадили политику, јер је она сведена на нешто нечасно, на прљаву игру у којој се стално врте исти истрошени и корумпирани ликови и њима се просто гади да се ваљају у том блату. Они када чују слово "п" од политике помисле управо на ово што сам рекао, не помисле на Хегела, Платона и сувисло и племенито бављење политиком. Личним примером покушавам да им покажем да политика може бити чиста делатност.

ГЛАС: Кроз документарне филмове сте указивали на највеће проблеме друштва у времену у којем сте их стварали и раније. Како бисте документовали садашње стање у Србији?

БАЉАК: Стање у друштву данас је јако тешко ухватити камером, није превише занимљиво за документарац у односу на оно како је било деведесетих. За разлику од Слободана Милошевића, Александар Вучић је мање фотогеничан у друштвеном смислу, пре свега зато што је учио на грешкама својих претходника и овај систем који је успостављен је ужасно перфидан и није тако брутално експлицитан као што је било у Милошевићево време. Немамо те кадрове које смо имали попут санкција, редова људи испред продавница, пирамидалних штедионица, Језде и Дафине, бонова и уличне продаје бензина. Та Вучићева стабилократија је мање фотогенична него све оно што се дешавало у Милошевићево време. Не можете просто ухватити камером тај покушај диктатуре који је на делу и зато је то опасније него у доба Милошевића.

ГЛАС: Како оцјењујете период у којем је настао документарац "Видимо се у читуљи" који сте режирали?

БАЉАК: Био је најлуђи. Тај филм је невероватан и због тога што га је било могуће снимити само тих неколико месеци када је рађен крајем 1993. и почетком 1994. године. Ни пре ни после тога није било могуће да се забележе такви кадрови. Први разлог је што цела та екипа више није била у животу, а други што су нове генерације криминалаца училе на грешкама претходника и нису желели да се тако експлицитно излажу. Прве документарне филмове сам створио у време када је стварно било довољно само пружити камеру кроз прозор и забележити најзанимљивије могуће примере. Она клетва "дабогда живио у занимљива времена" се мени догодила и то је за мене као уметника и ствараоца била срећна околност, мада је све остало што се дешавало око нас у приватном животу било крајње трагично. Ван сваке сумње било је то једно веома фотогенично време на које нас повремено подсете мафијашки обрачуни који се на сличан начин дешавају у Београду. Актери политичке сцене су готово идентични као деведесетих. Тако да сличности са тим временима има, чак се и она грозна музика која се слушала деведесетих поново враћа. Понекад као да имам флешбек деведесетих, осим тога што на сву срећу нема ратова.

ГЛАС: Сигурно тада нисте могли ни да замислите да ће двадесетак година касније бити готово иста политичка структура на власти у Србији?

БАЉАК: Наравно да нисам могао да претпоставим тако нешто. Сви ми који смо се тада борили за промене у овој земљи вероватно се не бисмо ни упустили у све то да смо знали да ће то толико трајати. То је заиста фрустрирајуће. Тренутак наде се појавио након петооктобарских дешавања и он је брутално пресечен убиством премијера Зорана Ђинђића и ми смо се поново вратили у регресивну ситуацију где су ствари из дана у дан након његове смрти биле све горе и горе, да би се завршиле овако како су се завршиле, поновним доласком на власт оних које је након тих промена требало лустрирати. Наравно да тај сценарио није био уопште очекиван и да смо сви тог петог октобра мислили да ће Србија много брже ићи у добром правцу, не мислим само на придруживање Европској унији, него пре свега  на стварање нормалне здраве средине у којој се поштују људска права, медијске слободе и све оно што се сада на најгори могући начин гази у Србији.

ГЛАС:  Када је документарац "Видимо се у читуљи" угледао свјетлост дана и када су вам критичари пребацивали да сте на неки начин направили маркетинг гангстерима, да ли сте могли претпоставити да ће двије деценије касније један од актера Кристијан Голубовић постати медијска звијезда у Србији и узор клинцима који му на улици траже аутограм?

БАЉАК: Одређени људи су замерали, пре свега зато што је тај филм био екстремно популаран. То је можда најпопуларнији документарни филм свих времена на екс-ЈУ просторима. Неки клинци су га знали напамет и у видео клубовима су тржили "Видимо се у читуљи 2" мислећи да има наставак. Увек сам одговарао критичарима да ако се филм гледа пажљивије, он се завршава са најмање три сахране у том тренутку, касније готово да нема више живог актера из тог филма. Кристијан је жив зато што је провео већи део времена након тога у затвору и сад је у затвору, а добро сте приметили да је у међувремену постао ријалити звезда. Осим што нам је било јасно да је Кристијан личност жељна пажње, која је јако добра за неког ко се бави документарним филмом, добро је имати таквог јунака. Ми заиста нисмо могли да претпоставимо све оно што се накнадно десило. Само његово присуство у најгледанијим терминима неких српских телевизија у тим ријалити програмима говори о болести овог друштва и поставља се питање шта се десило са нашим моралним вредностима када су се ти програми и медијска сцена отворили за људе попут Кристијана. Било ми је јасно да је он склон егзибиционизму и тада је предлагао неке луде идеје које су нам биле одличне за снимање филма, али да ће то бити употребљено у ове сврхе ни у најлуђим сновима нисам могао да претпоставим.

ГЛАС: Медијским простором Србије завладали су шунд, примитивизам и промоција лошег. Чини се да све ђубре сакупљено по Србији завршава на екрану и у таблоидима. Шта је са публиком која је гладна квалитетног садржаја, да ли је и умјетницима све теже да дођу до њих?

БАЉАК: Слажем се и потпуно сам згрожен како изгледају пре свега програми који имају националну фреквенцију. Канали који добију националну фреквенцију, а таквих има пет на овом медијском простору, морали би да буду испуњени упристојеним садржајима. Та правила се грубо крше, а надлежне агенције годинама не реагују на најпримитивније и највулгарније садржаје. То је једна врста испирања мозга људима пре свега бирачима, јер се одмах после таквог садржаја појави интервју са Александром Вучићем или у тим програмима гостује неко од актуелних политичара, чиме се додатно манипулише људима и они се користе и на тај најприземнији начин. Ипак, ако човек тражи бар у Београду онај ко хоће може да нађе садржаје за себе, не мора да буљи у ту кутију. Мислим да ипак преовлађује лењост духа, да су људи анестезирани и седе и буље у туђе животе, јер немају сопствене и тако испуњавају дан. То је погубна клима која је заправо створена да се намерно људима испере мозак да би они били само гласачка машинерија која нема никакав критички став према друштву у којем живи.

ГЛАС: Изрека да су поданици од обичног човјека створили краља указује на то да је друштво одговорно за све што му се дешава.

БАЉАК: Ми јесмо одговорни на неки начин за оно што нам се сад дешава јер смо пропустили прилику да идеале слободе за које смо створили предуслове 2000. године нисмо инкорпорирали у садашњи систем, али опет ја не могу да одустанем. Нисам отишао одавде и ја ово доживљавам као своју земљу коју волим највише на свету, коју волим много више од свих оних који ме проглашавају за издајника и страног плаћеника. Њихове мере патриотизма немају везе са оним што ја осећам у својој глави. Они који се највише бусају у патриотске груди први ће нас издати.

Криминалци без примједбе на филм

ГЛАС: Јесте ли икада имали близак сусрет са неким од "јунака" филма "Видимо се у читуљи" послије објављивања документарца и какве су биле њихове реакције?

БАЉАК: Ми смо са њима претходно направили једну врсту договора да ће сви моћи да погледају завршну верзију филма која излази у јавност и да сви треба да се сагласе како су приказани у филму и догодило се чудо да су сви одгледали филм и да нико није рекао да жели нешто да промени. Данас ми је просто невероватно да радиш филм са толико завађеним опасним криминалцима и да се тај филм свима допадне и да немају примедби на садржај. Да бисмо направили филм, морали смо да одлазимо са њима и на места где можда никад у животу не бисмо ишли. Након снимања филма, прекинуо сам комуникацију са њима, али не могу да кажем да се људски, без обзира на то о каквим се људима ради, нисам макар штрецнуо на вест да је неки од њих погинуо, а те вести су сустизале једна другу. Тај филм се сваки пут када неко од њих погине на неки начин актуелизује.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица