Дојче веле:“Србија може да преусмери воде које пуне Газиводе, али...”

У сталном надигравању лажним вијестима и дизањем тензија, ово језеро са хидроелектраном заузима централно мјесто. Зашто су Газиводе тако важне и спорне?

“Газиводе” је практично постала ријеч недјеље у Србији, заједно са драматичним упозорењима српских власти и таблоида како се припрема насилно преузимање стратешких енергетских објеката на сјеверу Косова. Од најављене инвазије косовских јединица и НАТО, на крају су се на прилазима језеру и хидроелектрани Газиводе појавили малобројни војници Кфора уз објашњење да је ријеч о “планираној редовној вјежби”.

Српске власти су ипак због догађања на Косову одржале и хитну сједницу Савјета за националну безбједност, након које су опозиција, поједина свештена лица и “стране агентуре” оптужени да шире гласине о потенцијалним инцидентима на Косову што, како кажу, уноси узнемирење међу Србе и отежава преговарачку позицију Србије.

Шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић сличну изјаву је дао и дан касније, када је нагласио да су за Србију црвене линије што се енергетике тиче Трепча, хидроелектрана Газиводе као и трафостаница Валач.

Газиводе се често помињу као мета приштинских власти које желе да их укључе у косовски енергетски систем. То језеро и хидроцентрала, као и трафо-станица Валач, кључни су енергетски ресурси на сјеверу Косова у власништву Електропривреде Србије. Газиводе, према процјенама, приходују десетине милиона евра годишње.

Дио система је и канал Ибар-Лепенац, виталан за читаво Косово, почев од снабдијевања водом, до наводњавања и расхлађивања Термоелектране “Обилић”. Ако би се са једне стране, дакле, заврнуле славине, то би практично паралисало енергетски систем Косова.

Албанска страна је током јуна довела у питање технички дијалог јер је инсистирала на примени енергетског споразума, док је српска страна форсирала успостављање Заједнице српских општина. А ако је енергетика тачка број један, Газиводе су кључни дијелић те слагалице.

Економски и национални интереси

Стога замјеник главног уредника Новог магазина Мијат Лакићевић каже да се “око Газивода преплићу економски и национални интереси. То језеро се једном трећином налази на територији Србије, а двије трећине на сјеверу Косова. Оно што је још важније, ријеке које пуне језеро долазе из Србије, што напаја хидроелектрану која задовољава отприлике половину потрошње струје на читавом Косову”.

Како Лакићевић додаје за DW, питање управљања и зараде од тог ресурса није једино: “Додатни проблем је што је хидроелектрана направљена кредитом Свjетске банке, који је узела и вратила Србија. Компликована ситуација, јер Косово с једне стране полаже право на то зато што се хидроелектрана налази на Косову, а Србија опет полаже право јер је инвестирала и отплатила кредит.”

Предсједник Србије Александар Вучић тврди да је прича о такозваном енергетском споразуму најобичнија варка јер тај споразум по његовим ријечима уопште и не постоји. Он тврди да је прави циљ тог маневра “окупација” сјевера Косова. Вучић каже и да је приштинским властима нуђено заједничко управљање, што су они одбили.

Ако се осврнемо на Бриселски споразум, енергетика је обухваћена у штурим цртама. У њему се наглашава потреба примијењивања законодавства ЕУ, као и оснивање нове електроенергетске компаније за снабдијевање потрошача.

Али, као и код свега другог о чему преговарају Београд и Приштина, свака страна на свој начин тумачи тих неколико одредница. Србија сматра да би с обзиром на локацију поменутих ресурса тиме требало да управља будућа Заједница српских општина и да је то у складу са прописима ЕУ. Албанска страна оцјењује да је ријеч о имовини Косова и да би оно требало њоме и да управља.

Компликован енергетски пакет

Теоретски, Србија би могла да воде које пуне језеро Газиводе – прије свега је то ријека Ибар – једноставно преусмјери у неком другом правцу, каже Мијат Лакићевић.

“У том случају би ово језеро остало без воде, а Косово без струје. Али, на тај начин може да се угрози безбједност Срба који би могли бити жртве освете.”

Према његовим ријечима, косовски Срби раде у електранама, али не виде директну корист јер приход узима електропривреда Косова.

“Зато би сада морало да се нађе неко ријешење како да се тиме управља јер уколико тиме управља неко кога постави Приштина, то запоставља интересе српске заједнице”, напомиње Лакићевић.

Газиводе нису једина спорна тачка јер се у пакету енергетских проблема налази и комплекс рудника Трепча, који практично не ради док хиљаде радника и даље прима плату. Додатни аргумент за коначно рјешавање овог проблема је и неплаћање струје на Косову јер потрошачи користе хаотичну ситуацију. Енергетика би трајно, дакле, могла да се ријеши само у свеобухватном пакету.

Ако се, пак, осврнемо на траљаве и бескомпромисне преговоре Београда и Приштине – гдје је једини договор да нема договора – јасно је да ће бити тешко постићи коначно ријешење о енергетици.

“Мислим да ће се тешко доћи до неког трајнијег договора само о енергетици већ да ће се то ријешити тек уколико дође до неког свеобухватнијег споразума између Косова и Србије”, сматра Лакићевић.

Језеро Газиводе је у сваком случају пример како се било које, наизглед техничко и економско питање, политизује и након тога користи за унутрашњу политику. Ако постоји нешто позитивно у читавој нервози и црвеним лампицама око Газивода, онда је то чињеница да се проблем нашао пред очима јавности и да је, ако ништа друго, скренута пажња на комплексност енергетске ситуације на Косову.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.