Питер Галбрајт: Мијењање граница на Балкану - пут у бескрајне ратове

Срби га памте као представника америчке политике која је дозволила "Олују", а Хрвати као представника "трактор дипломатије", како је Фрањо Туђман назвао његов улазак у избјегличку колону на трактору крајишких Срба у покушају да их заштити.

Питер Галбрајт био је први амерички амбасадор у Хрватској, али и много више од тога.

Један је од главних протагониста тада актуелне "шатл дипломатије", када су дипломате Европе, САД-а, Русије, УН-а носиле поруке између зараћених престоница или представника локалних власти.

Четврт вијека касније, упркос многима који сматрају да је управо дипломатија заказала у бившој Југославији, Галбрајт тврди да је задовољан.

"Да сте ме 1993. године питали да ли ће исход из 2018. године бити могућ: да ће ратови бити готови, да ће Хрватска контролисати цијелу територију, да ће хрватска власт бити отворена за српску мањину, да ће Босна и Херцеговина остати цјеловита међународно призната земља, да ће Хрватска бити чланица ЕУ, а остале земље на том путу - ја бих рекао да је то више и од мојих снова", каже Галбрајт у интервјуу за ББЦ на српском.

Балкан га се најчешће сјети око датума који изазову ерупцију емоција из прошлости, попут годишњице хрватске војне акције "Олуја"

"Дио ироније цијеле ситуације је у чињеници да вријеме пролази и непосредни бол полако јењава, али емоције постају све јаче.

Галбрајт за то има разумијевања и каже да вријеме чини своје.

"У обије земље, људи заборављају непријатне чињенице по њих.

Срби заборављају да Милошевић није помогао крајишким Србима и да је блокирао мировни споразум који би спречио Олују, а вјероватно је имао и договор са Туђманом према коме је пристао да Хрватска може да заузме ову територију.

Хрвати заборављају да је било пуно кршења људских права послије операције што је довело да Хрватска буде изолована годинама, па је то одложило и њен пријем у Европску унију и НАТО."

Амерички дипломата нема дилему - међународна заједница дозволила је Хрватској да спроведе "Олују".

"Ситуација у Босни се погоршала, догодиле су се Сребреница и Жепа, а пошто су Срби одбили да преговарају о плану З4, као и да се у Бихаћу не би догодила друга Сребреница, међународна заједница је одлучила да не чини ништа."

План З4 скраћено је име за мировни план "Загребачке четворке" коју су чиниле САД, Русија, Европска унија и Уједињене нације.

Галбрајт себе сврстава међу главне творце плана за који каже да је Србима нудио суштинску аутономију у дијеловима Хрватске у којима су пре 1991. године били у већини.

"Најконтроверзнији дио плана односио се на то да, пошто Срби нису жељели да користе куну јер су тврдили да је повезана са усташким режимом из Другог свјетског рата, могу да штампају своје новчанице."

За неуспјех плана директно криви Слободана Милошевића, за кога каже да је блокирао све његове иницијативе за преговоре.

Ипак, Галбрајтов "моменат славе" наступио је када је хрватско славље у Книну утихнуло, а избегличке колоне расуле се по Србији.

"Поносан сам на Ердутски споразум који сам ја испреговарао - то је било једино мЈесто у бившој Југославији у коме је контрола територије прешла из једних руку у друге, али ниједна заједница се није иселила."

Мировни преговори око интеграције Источне Славоније препуштени су Сједињеним Државама и Уједињеним нацијама јер су се Европа и Русија повукле, па су Питер Галбрајт и Торвалд Столтенберг спајали славонске Србе и Загреб - двије делегације само једном су се директно среле.

"Било је јасно да све што договоре Срби, мора да добије потврду у Београду.

Милошевића нису занимали детаљи договора - људска права, заштита имовине Срба или њихов опстанак - он је цио процес користио као адут у трговини око Босне или за укидање санкција СР Југославији."

Галбрајт тврди да је он у споразум унио тачке којима се штите права Срба, а да је Загреб то морао да прихвати јер су захтјеви стигли са ауторитетом Сједињених Држава.

Цео текст Ердутског споразума прочитајте овдје.

На питање која би то искуства из мировних преговора из ратова 90-их могла да се искористе у финишу преговора о Косову, Галбрајт прави и временску аналогију са ратом у Хрватској.

"Оно што је Америка предлагала на преговорима у Рамбујеу 1999. године било је скоро идентично плану З4 за Крајину.

Милошевић је то одбио, а могли сте да имате широку аутономију, али да Косово остане дио Србије."

И баш као што је у Хрватској послије плана З4 дошао Ердутски споразум, слично рјешење Галбрајт види и сада, сматрајући границе Косова непроменљивим.

"Неки дијелови Ердутског споразума, попут Заједничког вијећа општина, начина самоуправе у оквиру независног Косова, представљање Срба у парламенту, у Влади, одржавање веза са Србијом - то би могли да буду корисни дијелови."

Заједничко веће општина формирано је тачком 12 Ердутског споразума и окупља представнике славонских општина у којима живе Срби.

Задатак му је да ради на остваривању људских, грађанских и етничких права српске заједнице, културној и просветној аутономији и одржава контакте са властима Хрватске.

"Устав Хрватске дозвољавао је ограничени посебан статус за општине где Хрвати нису у већини и то смо искористили да би хрватска власт ово прихватила", присјећа се Галбрајт начина настанка организације која, не само по називу, подсјећа на Заједницу српских општина која је резултат Бриселских преговора Србије и Косова.

"Подијела територија - отварање врата бескрајним ратовима"

Међу ријешењима које је Галбрајт предлагао током ратова 90-тих, подјела територија и промјена граница - у посљедње вријеме у Београду и Приштини често помињан модел ријешења проблема - никада није била на столу.

"Мој став је био да нећемо никад разговарати о промјенама граница јер, кад једном у то кренете, отворићете врата бескрајним ратовима - људи виде да се силом могу мијењати ствари.

Ако је јасно да нема промјена граница, онда нема ни сврхе окупирати територије или водити ратове."

Галбрајт додаје и да савремене државе не би смјеле да буду дефинисане као једнонационалне.

"Хрватска треба да буде земља свих њених грађана - без обзира да ли су Хрвати или Срби.

Ако је Хрватска само земља Хрвата, била би то сасвим друга земља, много мање атрактивна."

Ипак, Галбрајт закључује да су и ове идеје сада много мање опасне јер се оружјем на Балкану мање звецка него прије 25 година, када је британски дипломата Дејвид Овен на сто донио и овакав предлог.

 

Ко је Питер Галбрајт

• Рођен је 31. децембра 1950. године у Бостону, Масачусетс, САД.
• Од 1979. до 1993. године радио је у Спољнополитичком комитету америчког Сената са фокусом на питање ирачких Курда.
• од 1993. до 1998. године први амбасадор САД у Хрватској.
• од 2000. до 2001. године дио мисије Уједињених нација у Источном Тимору.
• Био је дио бројних преговора око статуса Ирака, залажући се за независност ирачких Курда - на чему, каже, и данас ради.
• Свега неколико мјесеци током 2009. године био је замјеник изасланика Уједињених нација у Авганистану, напустио позицију због сукоба са политиком УН-а.
• Од 2014. године путује 14 пута у Сирију у разне, како их сам описује, за сада неуспјешне преговарачке мисије.
• Нема дипломатских активности на Балкану али каже: "Путујем у Хрватску да се сретнем пријатељима, посјећујем догађаје на којима се говори о Ердутском споразуму, идем на спектакуларну хрватску обалу да уживам. Једина разлика је да сам почетком 90-их имао целу обалу за себе, а сада је дијелим са милионима других људи - али драго ми је због тога, и даље је лијепа."

"Срби не треба много да очекују од Трампа"

Америчка политика често се у Београду доживљава као усмјерена против интереса Србије.

За Галбрајта такве тврдње не стоје, мада додаје да су догађаји из 90-тих усјмерили осјећања дипломата.

"Цијела прича о ратним злочинима, Сребреници, етничком чишћењу, Вуковару - то је учинило значајну штету за Србе."

Ипак, каже да су Сједињене Државе, посебно послије пада Милошевића, уложиле пуно труда да се ствари промјене.

"Сви смо уочили и да, ако желимо дуготрајан мир, Србија мора да буде равноправан члан међународне заједнице, дио Европске уније, да има добре односе са свима."

Ипак, српске наде да ће се америчка политика промјенити доласком републиканца Доналда Трампа у Белу кућу, члан сада опозиционе Демократске странке види као наговјештај лажних очекивања.

"Могуће је да ће се америчка политика мијењати јер Доналд Трамп вјероватно дугује захвалност за свој избор Владимиру Путину и јасно је да је спреман да уради све да учини Путина задовољним.

Али, да сам на мјесту Срба, не бих очекивао много - мислим да Србија није толико важна Путину, а од 1999. године, САД су постале много мање важан играч на Балкану - то је сада Европска унија чија се позиција не мијења", закључује Галбрајт.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.