Олуја: Неки туђи злочини

Округле годишњице повезане са националним митовима прилика су коју политичари на Балкану ријетко пропуштају. У том изигравању патриотизма и јурњави за гласовима прво и највише страда истина. Утихнуће бат стројевог корака на загребачким улицама, заставе у Србији неће више стајати на пола копља, али остаће једностране интерпретације које се у обије земље сервирају и генерацијама које немају и не могу имати сопствено сјећање на Олују. Како је могуће да се у Хрватској негира системски и масовни злочин? Како је могуће да у Србији и даље не признају сопствени удио у несрећи народа Крајине? И да су у обије земље сви који проговарају о злочинима сопствене стране некакви страни плаћеници?

„Пробудиле су ме експлозије у близини стана. Као да сам одскакао метар од кревета у којем сам спавао", сјећа се почетка „Олује" Саво Штрбац, тада секретар крајишке Владе и предсједник Комисије за размјену заробљеника. „Погледао сам кроз прозор и на све стране видио печурке након експлозија које су ме, у тадашњој мојој перцепцији, подсјетиле на Хирошиму и Нагасаки." Штрбац више пута током разговора истиче да је гранатирање Книна било „неселективно". Та ријеч му је необично важна јер њоме доказује оно што сматра злочиначким карактером војне операције. „Пљускало је као огроман град, као крупа, што би код мене у Далмацији рекли."

Са друге стране фронта стајао је официр хрватске војске Звонко Милас, данас посланик ХДЗ-а у Сабору и председник једног удружења ветерана - бранитеља.

„Гледајте, гранатирања уопште није било. Та прича о Книну и гранатирању… требало је да дођете у Книн након 'Олује', тамо ниједна зграда није срушена, напротив", тврди Милас. Операција у којој је учествовао била је „ајмо рећи нужна у то време и у тим околностима". О насумичним артиљеријским нападима Милас има шта да каже – али о оним српским из 1991: „Кад је гранатирање у питању, онда је требало да видите Вуковар. Када сам се тамо вратио 1997, у улицу где сам некад живио и гдје сам се родио, нисам могао да нађем ни место гдје ми је кућа била."

Док Милас каже да Срби за одлазак из Крајине имају да захвале свом руководству, Саво Штрбац сматра да се Хрвати као „п'јани плота" држе теорије по којој је прогон Срба инсцениран како би се нарушио углед Загреба. Он тврди да руководство Крајине није ни стигло да организује евакуацију: „Од Унпрофора смо тражили гориво, аутобусе… али од свих планова о евакуацији који су постојали и у мирнодопска времена – није било ништа. Имао сам човјека са камионом који је требало да превезе компјутере и машине из зграде у којој је била Влада. Нико није дошао. Планови су сви пропали." Истог дана нешто касније: „Већ су пролазиле колоне кроз Книн – формиране самоиницијативно, прије него што су икакве наредбе стигле. Народ се организовао у страху од блиских сусрета са хрватском војском поучен ранијим акцијама које су Хрвати изводили на Крајину попут Масленице и Медачког џепа. Страх је покренуо људе у егзодус и више их нико није могао зауставити."

Нема сумње да су и Штрбац и Милас видјели страшне ствари у рату. О њима говоре живописно – али само када су у питању злочини против сопственог народа (Штрбац: „То су била ритуална убиства" која је требало да подсјете на усташке злочине из Другог свјетског рата; Милас: „Хајде прво да споменемо злочин на Овчари, незапамћен злочин на овим просторима од Другог светског рата"), али имају мање воље да говоре о злочинима који су починили припадници њихових народа. Упитан о етничком чишћењу Хрвата из Крајине почетком рата, Штрбац уопштено каже: „У 20. вијеку између Хрвата и Срба увијек је било крви до кољена, и углавном су Срби извлачили дебљи крај." Милас о етничком чишћењу и покољу над цивилима током и после Олује изнова понавља своју причу: „Било је злочина, али то није био систем, а злочини у Вуковару јесу били систематски."

Обојица саговорника Дојчевелеа имају наравно и дипломатске изјаве, да ниједан злочин не може бити оправдан, да сви кривци треба да одговарају, да је тужно и страшно што се рат уопште догађао…

Примјерена прослава?

Да ли је једној земљи која себе радо сврстава западније од Балкана и која је чланица Европске уније примјерено да слави операцију у којој је побијено око 2.000 цивила? Чија је посљедица одлазак око 200.000 грађана српске националности? Милас каже да Хрватска слави Дан победе „у рату који је наметнут". Много је критичнији Ивица Ђикић, главни уредник хрватског недељника Новости. „Не бих имао ништа против тога да се и овако слави 'Олуја' само да су претходно ријешене неке суштинске и дубинске ствари. Ту прије свега мислим на питање злочина над Србима који су остали на том подручју, пљачку и уништавање њихове имовине. Прије оваквог милитаристичког и помпезног обиљежавања требало је довести ствари на своје мјесто, што у Хрватској ни изблиза није направљено."

Заиста, до сада је у Хрватској за низ злочина у 'Олуји' – назвали их систематским или не – осуђена тек једна једина особа. На питање зашто је то тако, Милас даје амбивалентан одговор: „Код нас је правосуђе једно, извршна власт друго, а законодавна треће. Није рат био у Србији, био је у Хрватској. Нешто је дошло у моју улицу да сам морао да извлачим сина од пет година кроз некакве кукурузе. Доживио сам нешто што никад нисам ни могао да помислим да ће се десити. И онда су се догодили злочини, и то какви. И било их је с друге стране. Све их треба процесуирати и ставити у контекст нечега што се зове правда. Али Ви боље знате него ја да су право и правда врло различити и понекад немају везе једно с другим."

Мало ко би повјеровао да траљаво процесуирање злочина није ни у каквој вези са политиком. „Свих ових година од 'Олује' до данас смо на власти имали гарнитуре које су покушавале да цементирају искључиво ослободилачки карактер 'Олује', потпуно занемарујући наличје те акције које се тиче злочина, етничког чишћења и нескривене жеље Фрање Туђмана да број Срба у Хрватској сведе испод три одсто", каже Ђикић. Он подсјећа да се одмах након операције па све до 1998. године у хрватским медијима много више говорило о злочинима над Србима него што се говори данас. Дио разлога треба тражити у ослобађању Готовине, Маркача и Шушка пред Хашким трибуналом, што је политичкој и медијској елити у Хрватској тобоже објезбедило алиби да забораве на злочине. Пресуда Трибунала се, каже Ђикић, „користи да се докаже да је 'Олуја' била чиста и невина, што наравно у тој пресуди не пише"

На прославама 20. годишњице „Олује" у Хрватској тематизује се прије свега рат, а само малобројни говоре о миру. За то време, у Србији су поново на власти снаге и политичари који су 1995. били против плана З-4. (03.08.2015)

Друга страна

У Србији се војно-полицијска акцији Републике Хрватске не спочитава само злочиначки карактер, већ јој се одриче и свака легитимност. О томе Саво Штрбац – до данас са својим центром Веритас веома ангажован на прикупљању података о страдању Срба – каже да „Олуја" није била ни легална ни легитимна из простог разлога што је у Крајини био присутан Унпрофор са задатком да обије стране штити од злочина" и јер „још нису била исцрпљена политичка ријешења" и јер је сама међународна заједница „нудила Србима државу у држави да би спречила будуће ратове".

Но као ни сва друга дешавања током крвавог распада Југославије, ни „Олуја" није била без своје предигре и предисторије. Србији мањка ауторефлексивности и њено руководство нема вјеродостојност да говори о „Олуји", сматра Ђикић: „Ту мислим да Србија са највишег нивоа треба да проговори о свом удијелу у несрећи крајишких Срба. Успостављање Крајине и тамошње војске било је на најбаналнији начин дириговано и финансирано из Београда. Крајина је била политичко-обавјештајна операција Слободана Милошевића. Разноразни мартићи, бабићи… само су извршавали налоге из Београда. Удио Србије у несрећи крајишких Срба је историјски велики." Слично размишља и Драган Поповић, директор београдског Центра за практичну политику: „Србија прећуткује своју улогу на почетку рата. Хрватска је практично нападнута и одговорност Београда за рат је највећа. Са подручја Републике Српске Крајине је 1991, према проценама, истерано око 180.000 Хрвата и то етничко чишћење чак може да се пореди са етничким чишћењем Срба 1995. Србија нема разлог да се осећа морално супериорнијом у односу на Хрватску јер се ни ми са својим злочинима нисмо суочили."

Вуковар након гранатирања 19. новембар 1991.

Ако се од хрватске политичке касте – добрим дијелом сачињене од бранитеља и оних који се бранитељској популацији додворавају – тешко може очекивати да се суочи са државним карактером хрватских злочина, шта онда очекивати од Србије, којом данас владају некадашњи великосрпски теоретичари заједно са бившим Милошевићевим портпаролом? „Док се ми у Србији не одредимо према Милошевићевој политици, а они у Хрватској према Туђмановој, ово ће нам се понављати из године у годину и ескалираће када су предизборне кампање или када избије неки други проблем у региону", каже Поповић. Тренутно стање он назива „неискреним миром" иако су свима пуна уста помирења. Кокетирање са национализмом вијечито остаје адут за прикупљање гласова на Балкану. Све у свему, Поповић не звучи оптимистично.

Утихнуће бат стројевог корака на загребачким улицама, заставе у Србији неће више стајати на пола копља, али остаће једностране интерпретације, обликовање новије историје онако како је политичким елитама опортуно. А те елите неће мијењати тактику којом добијају изборе. О истини ће говорити домаћи издајници и страни плаћеници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.