Psiholog Snežana Jondža za Glas plus: Djeci su potrebni odgovori i osjećaj sigurnosti da bi otpočela proces tugovanja

Aleksandra Madžar
Psiholog Snežana Jondža za Glas plus: Djeci su potrebni odgovori i osjećaj sigurnosti da bi otpočela proces tugovanja
Psiholog Snežana Jondža za Glas plus: Djeci su potrebni odgovori i osjećaj sigurnosti da bi otpočela proces tugovanja

Ne priča se mnogo o pružanju podrške i pomoći djeci nakon što dožive gubitak, nakon što im umre neko blizak. Odrasli se obično bave sobom i gledaju kako da dijete što prije nastavi s uobičajenim aktivnostima. Ako dijete ne pokazuje da tuguje na direktan način, tako što plače ili govori da mu je teško, odrasli su skloni da zanemare da dijete, iako ne pokazuje, prolazi kroz proces tugovanja i prihvatanja da nekoga više nema.

O ovoj kompleksnoj temi u ovom broju “Glas plusa” odlučila je da priča psiholog Snežana Jondža i odmah na početku naglasila je da je bitno izdvojiti nekoliko važnih stvari. Jedna od njih je i pitanje koje su potrebe tugujuće djece.

- Treba im osećaj sigurnosti. Najbolje je da, ako roditelji mogu, budu uz dete tokom perioda tugovanja, ali se nekada dešava da su i sami roditelji pogođeni gubitkom i da ne mogu da se posvete detetu zbog sopstvenog procesa. Ukoliko su gubitak preživeli i roditelji te privremeno nemaju kapaciteta da se brinu o detetu, važno je da brigu preuzme neko od bliskih članova porodice kome dete veruje. Detetu je tada potrebno objasniti da roditelji samo privremeno ne mogu da se brinu o njemu i da će vrlo brzo ponovo moći - objasnila je Jondža.

Ona je istakla da informacije o smrti djeca treba da dobiju što prije.

- Deci je veoma važno da razumeju šta se dogodilo. Informacije moraju biti prilagođene uzrastu deteta i nema potrebe da se ulazi u neke detalje koji mogu biti strašni detetu, ali osnovne informacije je veoma važno detetu dati. Najbolje je da roditelji kažu detetu šta se dogodilo jer oni predstavljaju najveće izvorište sigurnosti, a važno je da se dete u trenutku kada dobija informacije o nečijoj smrti oseća da je u sigurnom okruženju i da je zaštićeno. Ukoliko neki od roditelja nije u mogućnosti da detetu da informacije, onda je važno da to uradi neko ko je detetu veoma blizak  - ispričala je Snežana.

Igra je, nastavlja priču ona, djetetova potreba i potpuno je normalno da se djeca okrenu i odu igrati nakon što im bude saopšteno da je neko umro.

 - Odrasli se tada pitaju da li su razumeli šta se dogodilo i da li to znači da im nije stalo. To je uobičajena reakcija jer je nekada detetu potrebno da se vrati nekoj aktivnosti kako bi obradilo tu informaciju. Igra je najsigurnija i najprirodnija aktivnost deteta. Kroz igru dete prerađuje sve ono što mu se događa u životu, kao i emocije koje ima. Nekada se može primetiti da dete nečiju bolest, smrt, sahranu odigrava igrajući se sa lutkama i to može da uznemiri odrasle. To je potpuno normalno i detetu je potrebno da prođe kroz neku situaciju više puta kako bi je razumelo i posložilo. To mu treba dopustiti jer je to za dete lekovito - priča Jondža.

Djeci je, naglašava ona, potrebno da gubitak učine stvarnim.

- Nakon što prođe pitanja i dobije odgovore, detetu i dalje ume da bude daleko i nejasno da taj neko više nije prisutan. Kako bi počelo da se oprašta od te osobe i tuguje značajno je da gubitak učini stvarnim. Zato je u redu decu stariju od četiri godine voditi na sahrane i kasnije na groblje. Ukoliko dete kaže da ne želi, jako je važno to poštovati i ne voditi dete protiv njegove volje. Pitati ga i ako želi, i onda ga povesti. Time što ga vodite povremeno na groblje omogućiće mu da gubitak učini što stvarnijim i da se oprosti od osobe koje više nema - kazala je Snežana.

Nakon gubitka za djecu je veoma značajno da bude nastavljena rutina svakodnevice. 

- Jedan od razloga je što se na taj način detetu šalje poruka da ovaj svet nije haotično mesto i da postoji neka sigurnost na koju se oni mogu osloniti, te da svet nastavlja da funkcioniše uprkos gubitku. Druga stvar je da se detetu šalje poruka da je odrasli i dalje tu, da može da se pobrine za svakodnevne aktivnosti i to uliva snažan osećaj sigurnosti - savjetuje Jondža.

Nakon nečije smrti, djeca se osjećaju zbunjeno, nesigurno, a imaju i prirodnu znatiželju koja ih motiviše da razumiju šta se događa.

- Da bi se osećala sigurnije, potrebni su im odgovori kako bi mogli da razumeju situaciju. Deca često ponavljaju ista pitanja, što ume da bude mučno za odrasle. Važno je znati da deca ponavljaju pitanja jer ne mogu da shvate situaciju, jednostavno nemaju dovoljno kognitivnih kapaciteta, a opet imaju potrebu da je razumeju i zato iznova pitaju. Pored toga, deca nekad proveravaju da li će dobiti isti odgovor, kako bi znala da li su odrasli tada pouzdani i da li se mogu osloniti na njih. Zato je važno imati strpljenja, koliko god je to u tim trenucima teško, i odvojiti vreme da deca dobiju odgovore - ispričala je Jondža.

Djeca moraju znati da nisu kriva

 Odrasli često ne razmišljaju o tome da bi dijete moglo da poveže smrt nekoga sa sobom i na osjećaj krivice ne obraćaju pažnju. Kada su u pitanju djeca ispod sedam godina, ona vjeruju da svojim mislima mogu da učine da se neke stvari dogode.

- Ukoliko su pomislili nešto ružno o pokojniku, mogu da pomisle da su tom mišlju izazvali smrt tog nekoga i da se bore sa tešim osećanjima krivice. Ukoliko dete misli da je odgovorno, ono najčešće neće o tome pričati iz straha. Zato je važno detetu jasno objasniti šta se dogodilo i ko je odgovoran (bolest, saobraćajna nesreća, itd). Nekada se može reći detetu i direktno da neka deca misle da svojim mislima mogu učiniti da neko umre, ali da to nije istina i da se to ne može. Ukoliko dete bude previše tiho, ljuto ili tužno dok mu govorite da se mislima ne može uticati da neko umre, postoji velika mogućnost da je dete upravo to pomislilo i da se bori s osećanjem krivice. Tada treba često ponavljati rečenicu da to nije moguće, a kad dete izađe iz ove faze moći će i da je usvoji - naglašava Snežana.

 

Razumijevanje želja

Pored svega navedenog u tekstu, kako kaže Snežana, važno je imati razumijevanja za djetetove želje u vezi s umrlom osobom.

- Neke stvari će dete želeti da zadrži i to mu ne treba oduzimati. Možda će neko vreme “pričati” s osobom koja je umrla i to je sasvim u redu. Slobodno spominjite umrlu osobu pred detetom, dopustite mu da plače i da mu je teško i slobodno pokažite i sami kako se osećate. Tugovanje je i za odraslu osobu i za dete proces prihvatanja da neke osobe više nema i važno je da poštujemo da svako ima svoj način na koji se nosi sa tim te da za dete jednostavno budete tu - objasnila je ona.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana