Dimitrije Vasiljević, prvi srpski doktor džez klavira za Glas Srpske: Umjetnost je kodirani jezik stvarnosti

U slučaju predstavljanja Vasiljevića utjehu daje ono što se u većini slučajeva potvrdi kao istina, da djela govore više od riječi i to što se on svojim talentom već predstavio na svim značajnijim scenama širom svijeta, među kojima su Karnegi Hol, Kenedi centar, United Nationos Headquarters u Njujorku, Metropoliten Rum, Drom, Rockwood Music Hall, Krannert Center, Barshinger Center fot the Performig Arts, a ako se sve kockice slože, sljedeće godine možda ćemo ga slušati i u Banjaluci. Nakon završenog Berklija, preselio je u Njujork, gdje je završio master iz džez klavira na New York University Steinhardt školi. Godine 2014. put obrazovanja nastavlja u Champaigny, Ilinois, malom gradu nadomak Čikaga, gdje je bio primljen na Univerzitetu Ilinois na doktorske studije iz džez klavira. A tamo je jedini u generaciji dobio Creative and Performing Arts Fellowship i  postao asistent džez klavira na tom univerzitetu. Nedavno je  dobio tender-track poziciju docenta na Xavier University of Louisiana u Nju Orleansu, gdje se uskoro seli, a za "Glas Srpske" govorio je o džezu, profesorskom radu, svom viđenju stanja u kulturi kod nas...

* GLAS:  Vjerujem da Vam je bilo potrebno mnogo vremena da otkucate biografiju. Postoji li nešto na šta ste posebno ponosni?

VASILjEVIĆ: Ponosan sam na činjenicu da tokom ovih 26 godina koliko se ukupno bavim muzikom, od toga 16 profesionalno, zaista nikad nisam pristajao na kompromise koji bi, da su pravljeni, neminovno doveli do skretanja sa glavnog kursa mog muzičkog puta i vrlo verovatno i kompromitovanja muzike u koju verujem i koju potpisujem. Ti kompromisi koji su dakako vrebali iza najrazličitijih uglova, a u vidu flertovanja sa tezgarenjem, žanrovskog svaštarenja i prihvatanja isključivo materijalističkog i konformističkog pristupa umetnosti, izbegnuti su zahvaljujući čvrstoj veri u ideal umetnosti i u sopstvenu mogućnost da taj ideal pratim i od njega nijednog trenutka ne odstupam, ali i podršci roditelja, rodbine i prijatelja. Ovo ne treba mešati sa otvorenošću ka novim idejama i rešenjima, još jednoj svojoj osobini na koju sam ponosan. No, kako je granica između "prodavanja" sebe pogrešnim tokovima i otvorenosti ka novom, veoma tanka, potrebno je savladati čitav niz introspektivnih i drugih veština da bi se napravio pravi balans i konstantno napredovalo u željenom pravcu, što nekad nije nimalo lako.

* GLAS: Znate kako teško kuca srce umjetnosti u Srbiji, RS, a opet znate i na kojem nivou isto to srce udara u svijetu. Šta Vi osjećate kao jedan od osnovnih problema zbog kojih je kod nas kulturni život u tako nezavidnom položaju?

VASILjEVIĆ: Bez mnogo filosofije, jasno je da je na podneblju koje poslednjih nekoliko decenija rapidno gubi svoj identitet, koga sopstveni vladari kidaju na komade i prodaju u bescenje i čija se privreda, ali i moral i kultura valjaju u blatu, teško napraviti plodno tle za umetničku misao i njeno ovaploćenje. Srbija i RS imaju pregršt mladih i nadarenih umetnika, koji već unapred vide da kod kuće "nema hleba" od bavljenja umetnošću i deo njih odustaje od profesionalnog bavljenja ovim pozivom, a deo njih odlazi preko granice i postaje aktivno na nekim tuđim pozornicama. Na taj način ni publika, koja je generalno željna kvalitetnih umetničkih događanja, ne dobija priliku da živi i uzrasta sa svojim umetnicima i tako brusi svoje estetske i druge kriterijume, pa onda dolazi do zatvorenog kola u kome samo najveći entuzijasti ostaju kod kuće da muziciraju, slikaju, vajaju, pišu, ali čak ni oni skoro da i nemaju kome, jer publika često nije dorasla zadatku. Tako se kriterijumi smanjuju, kvalitet umetničke ponude opada i scena i publika, a i sami umetnici trpe konsekvence ovakvog vira.

* GLAS: Mislite li da mladim ljudima kod nas nedostaje discipline, inspiracije, motivacije?

VASILjEVIĆ: Mislim da našim mladim ljudima pre svega nedostaje kvalitetna scena i zdrava konkurencija, a onda i način da za svoj trud i talenat budu adekvatno nagrađeni i plaćeni. Tužno je to kad vrsni mladi talenti, kao i oni stariji muzičari, zavise od bahatih kafedžija koji im spuštaju honorar do granice besramnosti, od organizatora manifestacija i festivala koji kao da se utrkuju ko će manje da plati (ako i uopšte) izvođače koji su proveli godine i decenije života usavršavajući svoje muzičko i svako drugo znanje i umeće. Takav tretman vremenom dovodi do poriva za "otaljavanjem" posla kod mnogih mladih ljudi koji se vode mišlju "ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko ja malo mogu da radim". Naravno, ne treba zaboraviti ni značajan broj onih koji i uprkos ovim neljudskim uslovima, i dalje savesno obavljaju svoj posao i trude se da svoju umetnost na najvišem mogućem nivou prenesu publici i kulturnoj javnosti. No, generisani amaterizam u umetnosti koji se poslednjih godina ustalio na prostorima Srbije i RS, a koji je nastao usled nedostatka poštovanja umetnikove ličnosti, rada i uloženog truda, doveo je do povišene neprofesionalnosti u poslu i smanjenja odgovornosti na polju saradnje između samih umetnika, kao i u saradnji umetnika sa organizatorima događanja.

* GLAS: Mislite li da postoji način da se prekine ta loša priča o tome da morate otići negdje i dobiti priznanje, pa da vas onda dožive tamo gdje ste rođeni i gdje ste se školovali, stvarali..?

VASILjEVIĆ: Niko nije prorok u svom selu, kaže narodna izreka. Čini mi se da na našim prostorima ona ima posebnu težinu. Kod nas ako čak i postoji želja da se talentovani umetnici nagrade i podstaknu na dalje uspehe, vrlo često ne postoji pravilan kriterijum koji bi imao za cilj da prepozna prave talente. Mnogo toga postiže se na guranje, veze i vezice, kuhinje i nameštanja, ili na prostu "izvikanost" određenih imena za koje svi već od ranije znaju i koji lete na krilima stare slave. Kako je u ostalim aspektima našeg društva, tako je i u umetnosti, ništa se to mnogo ne razlikuje. Mnogi mladi umetnici se pri tom potpuno zanemaruju, jer ne mogu da dođu na red od onih koji su, često bez pravog pokrića, sveprisutni u medijima i na sceni. Tek kad neko ode u inostranstvo, pa tamo nešto postigne, ima šansu da ustalasa domaću javnost, i čak i tad bez pravih filtera i opet bez puno kriterijuma, već ga reklamira samo puka činjenica da je tamo a ne ovde, dok kvalitet njegovog rada ostaje neproveren. Samo ozbiljan pristup kulturnom uređenju jedne nacije, sa brižnim, poštenim i stručnim ljudima na čelu tog projekta, može dugoročno dovesti do promene toka svesti kako umetnika, tako organizatora, ali i publike. Ovakva bi politika naposletku rezultirala poboljšanjem kvaliteta umetničke scene, ali i kvantiteta umetnika koji ostaju u zemlji, predano radeći svoj posao, videvši egzistencijalnu sigurnost od toga čime se bave.

* GLAS: Šta je to najvažnije što se trudite da prenesete Vašim studentima, koji su najveći izazovi, a šta je najveća odgovornost u profesorskom "poslu"?

VASILjEVIĆ: Kao ni u Srbiji i RS, tako nigde u svetu umetnički posao ne podrazumeva sigurnu egzistenciju, u poređenju recimo sa inženjerskim ili informatičkim pozivom. Međutim, za razliku od naših krajeva, u većini zapadnog sveta postoji šansa da kao umetnik nađete svoje mesto pod suncem, svoju publiku i vid finansiranja svoje umetnosti. Tako se i ja kao profesor muzike, ali i izvođač sa nemalim iskustvom, trudim da svojim studentima objasnim da je umetnost kodirani jezik stvarnosti koja nas okružuje i da kao takva, ona sobom nosi poetiku sveta i objašnjenje mnogih metafizičkih procesa i odgovora na neka egzistencijalna pitanja. Govorim im da je meni muzika donela i sve najlepše i sve najteže u životu, i da sam stoga baveći se njome, spoznao mnoge neslućene kutke života za koje ne bih znao čak ni da postoje da sam se bavio nekim drugim, neumetničkim poslom. Trudim se da im usadim svest o tome da nije sve u bezglavom jurenju za brojem cifara na mesečnom izvodu plate, da nije sve u sumanutim brojkama, kreditima, nekretninama i ostalim materijalnim dobrima, već se suština zapravo nalazi u duši, a do njene spoznaje najlakše dovodi upravo bavljenje umetnošću koje na kraju prerasta u večnu molitvu i konekciju s Tvorcem. Američki studenti, vaspitani u strogo pragmatičnom duhu, često, pa čak i kod izbora pravca studiranja, posežu za "sigurnim" zanimanjima, a onda muziku ili umetnost uzimaju tek kao izbornu oblast. Iz tog razloga, trudim se da im predstavim život i rad profesionalnog umetnika, na ovaj originalan, ali u Americi možda ne preterano popularan način i da u barem jednom malom broju njih probudim entuzijazam za stupanje na put profesionalnog umetnika sa šansom za sticanje ozbiljne karijere.

* GLAS: Doktorirali ste džez. Mnogi muzičari sa kojima sam razgovarala kažu da ih u džezu najviše privlači improvizacija. Šta kažete Vi?

VASILjEVIĆ: Džez kao takav jeste improvizacija. Ljudi često u svakodnevnom govoru rekavši improvizacija misle samo na improvizovani solo u toku kompozicije. Ali situacija je kompleksnija, jer cela kompozicija je u manjoj ili većoj meri improvizovana, i to je tako uvek u džezu. Poredim često to sa jezikom i ljudskom komunikacijom kao društvenim fenomenom. Svaka osoba improvizuje svoje izgovorene rečenice, niko dakle ne čita unapred pripremljen tekst kad razgovara sa drugom osobom. Tako i u džezu, potrebno je ispeći zanat, da bi se bilo u mogućnosti da se spontano "govori" džez jezikom i da pomoću improvizacije muzičari komuniciraju kako međusobno, tako i sa publikom. Energija koja se pri tom procesu stvara, jedinstvena je i poznato je da povezuje ono iskonsko humano u ljudima koji je upražnjavaju, te tako džez muzičari vrlo često svojom delatnošću spontano ruše kulturološke barijere i određene socijalne predrasude i konstrukte koji vladaju u društvu. Istovremeno, kulturni identitet je veoma važan u džezu, jer je on kao takav naročit ekspresivni sistem koji je podložan modifikaciji, te stoga džez muzičar ima šansu da u svoj improvizacioni stil inkorporira nasleđe svoje kulture u kojoj je odrastao, a da pri tom zadrži sve bitne elemente džeza.

Koncert u Kolarčevoj zadužbini

* GLAS: Možemo li očekivati Vašu posjetu Banjaluci?

VASILjEVIĆ: Idućeg proleća imaću premijerni koncert sa svojim američkim kvintetom u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu. Kako će ovaj koncert biti deo evropske turneje čija putanja je upravo sada u procesu planiranja, biće mi posebno zadovoljstvo da tom prilikom nastupim i u Banjaluci, ukoliko organizacija turneje to dozvoli, te se tom prilikom i upoznam sa ljubiteljima džeza u RS.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.