Mileta Aćimović: Kritika sa stručnim terminima zbunjuje čitaoca

Aleksandra Rajković
Mileta Aćimović: Kritika sa stručnim terminima zbunjuje čitaoca
Mileta Aćimović: Kritika sa stručnim terminima zbunjuje čitaoca

Knjiga nema alternativu. Ne postoji zamena za bolje, sugestivnije saznavanje od čitanja knjiga. Čitanje je lepši način postojanja. Sve ono što u duši nosimo vezano je za prve utiske iz detinjstva, za ranu lektiru i za najbolje knjige koje smo u životu stigli da pročitamo.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov, koji je često na mjestu onih koji odlučuju o značajnim književnim priznanjima, ali i svojim kritikama usmjerava čitaoce kojim savremenim djelima da se okrenu.

* GLAS: Bili ste u žiriju za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Čime ste se rukovodili kada ste birali najbolji roman godine?

AĆIMOVIĆ: Uvek su najvažniji književno-umetnički kriterijumi. Stepen književno-umetničke ostvarenosti i ovog puta je bio najpresudniji. Ljudi često zaboravljaju da se do nagrađene knjige dolazi glasanjem, to je ona vrsta ljudskog dogovora po kome treba da pobedi demokratska većina. To znači da onaj drugi deo članova žirija trpi teror demokratske većine ukoliko neće da prihvati odluku većine. NIN-ova nagrada je plod kompromisa kada nemamo jedinstven stav o istoj temi, a ovoga puta je bilo tako. Žiri je imao stav da je nekoliko romana u obimnoj i raznovrsnoj produkciji zaslužilo ista visoka priznanja. Što se tiče romana koji su pristigli na konkurs za NIN-ovu nagradu ova godina je godina srednjeg ili malo višeg proseka u domenu književno-umetničke ostvarenosti. Svedoci smo činjenice koja se ogleda i u drugim oblastima duhovne proizvodnje, a to je da je ogromna inflacija psuedovrednosti koje postepeno zaklanjaju i zasipaju ono što je elementarno vredno u umetnosti. Tridesetak romana koji su bili u trci za ovu nagradu su one knjige koje zaista treba da se pročitaju. Budući da je NIN-ova nagrada najznačajnija u srpskom književnom, jezičkom i duhovnom prostoru i uvek je vezana za jedan deo senzacionalističke atmosfere, polemičkih osporavanja, gde se često pomešaju razlozi i povodi, tako se desilo i ove godine.

* GLAS: I sami ste nagrađeni za književnu kritiku. Da li ima dovoljno književne kritike u savremenoj srpskoj književnosti i koliko se poštuje glas kritike?

AĆIMOVIĆ: Književna kritika i danas živi, ali u okviru cjelokupne književne proizvodnje. Međutim, mnogo važnije je to koliki je uticaj književne kritike na formiranje javnog mnjenja. Danas možete da pišete šta god hoćete i o čemu god hoćete, ali mnogo veći problem je kako da to što napišete dođe do relevantnih čitalaca. To nisu oni čitaoci koji će, kako se taj stereotip dugo negovao, u moskovskom i bečkom metrou, čitati herc romane dok se voze sa posla kući. U takvom vidu koncentracije ništa osim bizarnih zapleta vodviljskog tipa ili onih kao u popularnim sapunicama ne možete da prihvatite. Do tog što je vredno i valjano u književnosti može se doći na više načina. Zbog toga književna kritika i danas ima istu funkciju. Nevolja je što ona počinje da se služi jezikom i terminima koji su svedeni i stručni, daleko od jezika svakodnevne komunikacije. Kao da smo zaboravili kako je o tome pisao Bogdan Popović. Mi danas, nabildani silnim književno-teorijskim znanjima, kao da se otimamo i takmičimo ko će nejasnije da kaže svoju kritiku. Tako zapravo činimo suprotno od onoga što želimo da postignemo. Običan čovek kome se mi obraćamo malo može da koristi naš tekst kao prečicu do potpunog zadovoljstva. Mogu da se našalim o toj temi: Kritikovati, to znači pokazati autoru kako bih ja činio kad bih znao.

* GLAS: Da li izdavači i urednici smiju da se prilagođavaju ukusima većine čitalaca i da objavljuju uglavnom što je trenutno popularno?

AĆIMOVIĆ: U ozbiljnim tradicionalnim kulturama postoje nivoi. Kad odete u Ameriku shvatićete da je to najklasnija država na svetu. Tako bi trebalo da bude i kod nas, ali nije uvek i u svemu tako. Kod nas se ti nivoi snižavaju kako bi ono što je između, ni žena ni devojka, bilo zanimljivo i dobro. Međutim, nivo je još moguće održati i oni koji drže sveću iznad vode postoje. Tako je u svim tradicionalnim kulturama, a mi svesno hoćemo da nizak i visoki nivo približimo i uprosečimo. Živeli smo u socijalizmu u kome su svi bili jednaki i isti. Možemo biti ravnopravni, ali nikako ne možemo biti isti. Književnost koju pišu pisci poput Gorana Petrovića nikako nije ista sa onim knjigama koje ćete naći kod naših popularnih izdavača u izlozima knjižara. Čitaoci to treba da znaju i da u tome traže kriterijume koji će ih opredeliti šta da čitaju.

* GLAS: Koje knjige biste preporučili čitaocima među novim naslovima kao kvalitetne?

AĆIMOVIĆ: Nagradu "Meša Selimović" ovih dana dobio je Vladan Matijević i obavezno treba pročitati njegov roman "Vrlo malo svetlosti". Tome treba dodati još nekoliko zanimljivih knjiga koje su nedavno objavljene. Pisci iz malih sredina ne treba da gaje kompleks da su manje važni, jer smo mi svi deo jedne kulturne i duhovne porodice. Ove godine smo povlastili romane koji jednostavno i kritički rasvetljavaju savremenost. Preporučio bih i knjigu jednog pisca, koji je veliki radnik u jeziku, a to je "Gospođa Olga" Radovana Belog Markovića. Ko ume i ima snage i intelektualne moći da to pročita, shvatiće da će biti u velikoj meri nagrađen.

Pisci i priznanja

- Velika je hrabrost i dostignuće odvojiti vreme i godine, rizikovati život, egzistenciju dece i pisati knjige u maloj književnosti. Književnosti, kako se to poslovično kaže, bez zle primisli, jednog malog naroda. I još očekivati da se od toga u Beogradu, makar pristojno živi. Više priznanja bi trebalo davati najboljim srpskim piscima - kaže Mileta Aćimović Ivkov.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana