Treba savesno, hrabro i istinito da sagledamo čitav svoj 20. vek. Koreni srpske nesreće su još u balkanskim i Prvom svetskom ratu... Srbi nisu imali političare sposobne da spasu narod poraza, koji su ga snašli u vremenu velikih promena, rekao Dobrica Ćosić
"... DRŽAVA koju sam smatrao otadžbinom raspala se u krvi i ognju...", "... vlast se srušila i pretvorila u sramotu...", "... moja ideologija se danas naziva zločinačkom...", "...ne priznaje mi se ni to što me je Tito odavno najurio iz vlasti...",... samo su neke od rečenica, koje u novoj knjizi Dobrice Ćosića "Vreme vlasti 2" ispisuje njegov glavni junak Dušan Katić, čovjek vlasti, kojeg Tito svrgava zbog smijeha.
Zbog čega se Katić smijao, pročitaćete u ovom romanu, a u intervjuu, koji je Dobrica Ćosić dao za naš list, doznaćete kako se ovaj pisac i državnik osjećao kada je uvidio zablude socijalističke utopije, zašto se prihvatio predsjedničke funkcije 1992. godine, koji je uzrok poraza srpske nacionalne politike, hoćemo li izgubiti "kosovsku bitku" i postoji li put spasenja za Srbe.
Novi Ćosićev roman je svod piščeve sage o Katićima, koja je započeta još "Korenima" 1954. godine. U najnovijem književnom djelu Tito, u kojeg se nekad zaklinjala cijela nacija, odslikan je kao nenadmašni obmanjivač i manipulator.
? Da li ste zadovoljni načinom na koji ste rasvijetlili vlast Titove Jugoslavije?
- Sama činjenica da je prva verzija ovog romana bila napisana 1997. godine i da vrednosno nije zadovoljila mene i mog kućnog kritičara, suprugu Božicu, pa je odbačena i nedirnuta do leta 2005, pokazuje koliku sam odgovornost osećao za sadržaj i formu, za istine u mom poslednjem romanu. A zadovoljan sam naporom uloženim u tu knjigu, koja je idejno polemična sa prvom knjigom "Vreme vlasti". Uspešnost mojih napora i provera umetničkih vrednosti "Vremena vlasti" u kompetenciji je njenih čitalaca i kritičara. I vremena! Još smo blizu tom vremenu vlasti. A živ je i njegov pisac.
? Koliko hrabrosti je trebalo da se pedesetih godina upustite u ovo višeknjižje, koje je i okončano Vašim najnovijim romanom?
- Mnogo. U tih 16 knjiga romanesknog sadržaja i forme, uložio sam gotovo sav svoj život. Namera i ambicija da napišem veliki romansijerski ciklus o ljudskim sudbinama na srpskoj zemlji u 20. veku, viđenim kroz sudbine dve porodice - Katića i Dačića - sada je, shvatam, bila prava duhovna pustolovina, na koju se, kolumbovski ambiciozan, mogao da upusti samo mlad čovek i neiskusan pisac.
? Stoje li ocjene da je najnoviji roman još jedan Vaš lični obračun sa Titom?
- Pisac sam i ni sa kim, pa ni sa Titom, se ne obračunavam: tragam za istinama o ljudima i svetu u kome pišem. Iako sam Titu bio ideološki i politički protivnik od 1966. godine, o čemu svedoče "Piščevi zapisi", ja o njemu govorim kao romansijer. U ovom romanu, u kojem je Tito glavni motivacijski protagonist, mučio sam se za istinu o toj vrlo složenoj i za sudbinu srpskog naroda kobnoj ličnosti u drugoj polovini 20. veka.
? Kako ste se osjećali kada ste uvidjeli sve zablude socijalističke utopije?
- Iako nikad nisam bio fanatičan komunist, kada sam 1962-63. shvatio da se pod Titovim vođstvom ne može i neće ostvariti demokratski socijalizam, obuzelo me razočarenje. Odlučio sam da postanem protivnik titoizmu i njegovoj nacionalnoj i državnoj politici. U toj aktivnoj opoziciji od 1966. godine, sa svojim istomišljenicima, zasnivao sam novu viziju reformisane socijaldemokratske Jugoslavije. I borio se, trepeći klevete i progone.
? Bili ste državnik. Mnogi su vas nazivali "duhovnim ocem nacije". Smatrate li da ste ih iznevjerili, s obzirom da se Jugoslavija raspala, a srpski narod našao pred ponorom?
- Nisam izneverio svoj narod. On se pred ponorom našao posle donošenja Ustava 1974. godine. A ja sam se iz patriotskih i moralnih razloga 1992. godine prihvatio dužnosti predsednika Savezne Republike Jugoslavije, sa ciljem da ostvarimo mir, da srpsko pitanje rešavamo demokratskim kompromisom i izvedemo zemlju iz izolacije i nepodnošljivih sankcija. Zalagao sam se za novu nacionalnu i državnu politiku, normalizaciju odnosa sa bivšim jugoslovenskim republikama, a u aprilu 1993. predložio sam usvajanje Vens-Ovenovog plana.
Takođe, zalagao sam se za srpsku autonomiju u Hrvatskoj, za teritorijalnu podelu Kosova, kao kompromisno i trajno rešenje. Bio sam pobornik radikalne, ali evolutivne promene titoističkog poretka i puta u Evropsku zajednicu. Nisam imao partiju, ni podršku vladajućih stranaka, ali ni opozicije. Smenjen sam Miloševićevim i Šešeljevim pučem. Dakle, nisam uspeo da ostvarim ciljeve zbog kojih sam pristao da privremeno napustim književnički zanat i vršim dužnost predsednika Republike. Na sreću, objavljeni su "Piščevi zapisi", koje je priredila moja ćerka Ana, i u kojima je ispisana i moja politička aktivnost, ciljevi i ishodi.
? Nikad niste javno objasnili uzroke Vašeg raskola sa Slobodanom Miloševićem?
- U "Piščevim zapisima 1992-1993" objavio sam razlike u političkim koncepcijama Slobodana Miloševića i mene. Nas dvojica nismo bili politički istomišljenici. Razlike između nas su bile nepomirljive i prouzrokovale su moju smenu sa dužnosti predsednika Republike i konačni povratak tamo gde mi je i mesto: u političku nezavisnost, u opoziciju svakoj rđavoj politici i nepoštenoj vlasti.
? Da li ste nekad zažalili zbog Vašeg političkog angažmana?
- Nikad nisam zažalio što sam se svom snagom trudio da služim slobodi i dobru svog naroda.
? U svojim knjigama govorite o moralnoj čistoti. Da li je prošlo vrijeme časnih ljudi?
- Ovo je vreme beznačajnih i opasnih ljudi. Ali i vreme odgovornosti časnih ljudi.
? Zašto je naša intelektualna elita zatajila, s obzirom da nisu našli i još uvijek ne nalaze odgovore za društveni sunovrat?
- Ako nekog zaista zanima šta mislim o srpskoj inteligenciji u titoizmu, to može pročitati u mojim knjigama. A o današnjoj inteligenciji, generalno mislim negativno: pasivna je i podložna manipulacijama. Medijski prostor prepušten je strančarima i lumpenintelektualcima. Misleći ljudi, oni sa znanjem i vizijom, nemaju značajniju ulogu u savremenom srpskom društvu.
? Koji je glavni uzrok poraza srpske nacionalne politike?
- Jugoslovenstvo i boljševički socijalizam, preobražen u birokratsku, brionsku monarhiju, došli su nam glave. I obogotvorenje vođe, Velikog Obmanjivača, o čemu pišem u "Vremenu vlasti 2".
? "Ako želimo da opstanemo i napredujemo, moramo najpre da pobedimo sebe", zapisali ste. Sa kojim greškama, zabludama i grijehovima se srpski narod mora suočiti?
- Moramo najpre savesno, hrabro, istinito da sagledamo čitav svoj 20. vek. Koreni naše nesreće su još u balkanskim i Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu, na ideološkim zabludama i građanskom ratu, pokušali smo da stvorimo novu Jugoslaviju i socijalistički poredak. Nismo uspeli, jer Jugoslaviju nisu hteli Slovenci, Hrvati, muslimani i Albanci.
A preostali - i sudbinski - kompleks srpskih grešaka i uzroka velikih nacionalnih poraza nalazi se u našem nerazumevanju sveta u kome živimo i koji nam kroji sudbinu. Srbi nisu imali političare sposobne da spase narod od poraza i nesreća, koje su ga snašle u vremenu velikih promena.
? Hoće li Srbi u 21. vijeku izgubiti "kosovsku bitku"?
- Izgubiće je, jer je od Prvog svetskog rata do dana današnjeg Srbi vode nerazborito i sa tragičnim zabludama.
? Zašto i kako ste uspjeli da odbijete svjedočenja u procesima pred Haškim tribunalom?
- Nisam hteo da budem svedok u haškoj sudnici, jer Haški sud ne smatram sudom pravde.
? Mogu li se haški procesi porediti sa moskovskim ili golootočkim?
- Mogu uslovno. U moskovskim procesima žrtve su bili pojedinci, a u haškim procesima, uporedo sa ratnim zločincima - koji su nacionalno neravnopravno "procesuirani" - sudi se i čitavom srpskom narodu. Srbima se sudi krivotvorenjem njihove istorije, njihovih nacionalnih ciljeva, podmetanjem odgovornosti za raspad Jugoslavije i ratove na njenom tlu, za šta srpski narod ne snosi krivice i odgovornost, koje mu se pripisuju. Čak je i funkcioner Haškog suda, Florens Artman, u svojoj knjizi izrekla neke istine, koje pravno i moralno dovode u pitanje hašku optužnicu protiv Srbije.
? Postoji li put spasenja za Srbe?
- Razume se da postoji. Srbi su stari, istorijski narod, kojem ova kriza nije prva. Ja sam uveren da će on u sebi iznaći snage, volje, pameti i upornosti da nadživi poraze i svesno krene u spokojniju budućnost.
? Traže li danas političari u Srbiji Vaše savjete?
- Ne traže, niti im ja nudim. Smatram da je moje vreme minulo. Novo doba zahteva i nove ljude u politici. Bio bih spokojniji no što jesam, ako bi im iskustvo - sadržano i u mojim knjigama - iskustvo mog naraštaja, poslužilo za koncipiranje nove, ovom vremenu adekvatne nacionalne i državne politike, u kojoj bi manje grešili od političara mog naraštaja.
Razgovarala
Branka STEVANDIĆ
TRANZICIJA I GLOBALIZACIJA
? Kako Vi gledate na procese u društvu, koje često - i pogrešno - nazivamo tranzicija i globalizacija?
- "Tranzicija", u našem slučaju, je rušenje titoističkog društvenog poretka i njegov još uvek neuspešan i od međunarodne zajednice ometan i osporavan preobražaj u novo društvo, u kojem bi bilo više slobode i rada i živelo se bogatije i civilizovanije.
Međutim, u toj "tranziciji" nastali su pljačkaški kapitalizam i partitokratska država, sa feudalizovanom vladavinom partija, koje većinski predstavljaju ljudi, čija je osnovna kvalifikacija pripadnost i vernost svojoj partiji i vođi. Nekolicini sposobnih, poštenih i patriotskih političara koje imamo, biće potrebno mnogo napora i vremena, ali i novih ideja i znanja, da ostvare neophodan preobražaj srpskog društva. Da u tome uspeju, neophodna je i promena politike Evropske unije i SAD prema srpskom narodu. Od devedesetih godina prošlog veka do sada ta politika je bila pogrešna i katastrofalna po srpski narod. Ne dajem sebi pravo da tu politiku procenjujem u ime ostalih naroda bivše Jugoslavije.
U "tranziciji" se zbivaju i bitne promene u književnosti na srpskom jeziku. O tim promenama ne osećam se sada pozvanim da govorim. Nastaje nova književnost, u kojoj su žene izraziti pisci.
A o samoj globalizaciji, kao svetskom procesu, imam kritičko mišljenje. Nije ovaj razgovor prilika za razmišljanje o sudbini sveta, koju nagoveštavaju globalizacija i ideologija globalizma.
