Знам ја нас... Увреда памети, понижење нацији

Недељко Николин Кајиш
Знам ја нас... Увреда памети, понижење нацији

Више смо туђих ријечи присвојили, у посљедњих 20 (двадесет) година, него наши преци за непуних 400 (четири стотине) година под турском влашћу

Љепота српског језика је у уху слушаоца. Што је мило чулима, и разуму је. Мјешавином више језика не постаје се добар говорник, већ смијешан говорник. (Усред ручка – колач, па ракија, па мало супе, па гутљај кафе, па поново главно јело). Дјелимичним примјесама туђих језика у своме, губи се моћ, а љепота, каквог ли парадокса, прелази у супротност.

Комбинација вишејезичне реторике, све је мање ствар потребе и користи, а све више ствар помодарства. А модерно је кратковјеко, у овом случају – штетно.

Изражавам бојазан да би ускоро могло доћи и до нарушавања равнотеже; језик нам гурају у сутониште, па ће га у мрак, па у нигдину. Не смијемо окретати главу од те чињенице. За такво стање одговорни  су сви они коме је матерњи језик основно средство, и оруђе, за рад. (Новинари, политичари, наставници... па и народ).

Језик нам је све поснији и сиромашнији. Не само да га не обогаћујемо новим ријечима, већ га и сиромашимо, заборављајући и неке већ постојеће ријечи. Ни стара се прљавштина није слегла (бохемизми, хунгаризми, грцизми, турцизми, италијанизми...),  а већ ново труње пристиже нам у  језик. Више смо туђих ријечи присвојили, у посљедњих 20 (двадесет) година, него наши преци за непуних 400 (четири стотине) година под турском влашћу.

Све су чешће туђе ријечи у нашим устима: донатор, институционализовати, имплементирати, легитимитет, партиципација, акт, ратификација, дискриминисати, инфраструктура, декларација, констелација..

Мрке су ово ријечи, и зле прилике да ће се уз помоћ њих, на овим просторима постати добар говорник, и бити од користи своме роду.

Немам намјеру порицати значај тих ријечи (а још мање говорника), само истичем бојазан од надолазећег времена, које нам нуди на увид истину: наши потомци ће се споразумијевати туђим језицима.

Између индивидуе и између нације не егзистира адекватна конзистенција, комуникација и толеранција, па су евидентни шовинизам, дискриминација, милитаризам и нетолеранција. Зато је императив даље егзистенције просперитет на еволуцији генералних позиција..

Стидимо ли се ми то материнског језика, језика наших предака? Могли би се, у неком времену, преметнути и у други народ, нестати, ако не будемо сачували оно што имамо, оно што је од искона наше – језик – со нашег живота.

Данашњи говорници муте своје воде, да би воде изгледале дубље – а они храбрији и паметнији. Реторика на овим просторима понекад дјелује и као увреда памети, понижење нацији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана