“Злочин и казна” у Народном позоришту Републике Српске: Класика покреће суштинска питања

Миланка Митрић
“Злочин и казна” у Народном позоришту Републике Српске: Класика покреће суштинска питања

Бањалука - “Зажелео сам, Соња, да убијем, да убијем због себе, само због себе. Мени није новац био потребан кад сам убио. Мени је друго нешто требало да дознам и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Јесам ли ништавно створење или имам право.”

Родион Романович Раскољников изговара ове реченице у представи “Злочин и казна”, која је на Свјетски дан позоришта премијерно одиграна на великој сцени Народног позоришта Републике Српске. Емоције у ликовима, поготово Раскољникова и његова превирања, болест и привиђења, осјетила је и публика.

Мрачни вео једног од најпознатијих злочина у историји свјетске књижевности, костими који савршено приказују период 19. вијека, тамна, често задимљена сцена која прати срж радње и макабрична музика Петра Билбије, која говори и кад нема ријечи, створили су једну складну сценску цјелину и одушевили присутне. Музиком пропраћен сваки покрет, свака ријеч, свако страдање јунака, гледаоци су наградили снажним аплаузима и показали да је заиста овај класик у режији Душана Петровића остварио своју намјеру, као намјеру позоришта уопште - да додирне и у свима покрене нешто значајно. Да покрене важна питања злочина, кривице, савјести, покајања и посљедица.

Сагласан с тим је и сам режисер Петровић, којем је ово шеста представа коју режира у Народном позоришту РС. Он је нагласио да је цјелокупно остварење плод преданог и отвореног разумијевања између њега и ансамбла, те да сматра да је публика заиста лијепо прихватила оживљавање овог класика Фјодора Михајловича Достојевског.

- Класика је увек потребна, из разноразних разлога. Она покреће нека битна питања у човеку, да се после оваког нечега запита о неким стварима. Надам се да ће се то десити. То су комади који се баве суштинским питањима. Због тога позориште и постоји и постаје битно у данашње времену, јер успје да нас отргне од ове ријалити и интернет стварности у нешто што је директан контакт, директна емоција и мисао која се преноси са сцене - рекао је Петровић.

Лик Родиона Романовича Раскољникова на сцени је истински оживио Златан Видовић. Током више од три сата трајања представе, од стања обичног студента, преко убиства, прогона савјешћу, која се као лик Лизавете Ивановне (Миљка Брђанин) појављује као црна вила и опомиње на смрт, до болести и потпуне агоније, Раскољников је сваким покретом, сваким гестом и ријечју приказивао себе као необичног човјека. Необичног човјека који је себи за право дао да прескочи на другу страну - мрачну страну, страну злочина. У свакој интеракцији, са Разумихином (Бојан Колопић), Соњом (Наташа Перић), мајком Пулхеријом Александровном (Слађана Зрнић), сестром Дуњом (Сандра Љубојевић), Свидригајловим (Владимир Ђорђевић) и другим ликовима, исказане су трзавице и моменти пуцања, прогоњени латентним трунчицама савјести и све чешћим привиђењима.

- Било је ово јако дугачко и јако напорно путовање, на неке моменте и болно, али и катарзично. Направили смо велики резултат и велику представу. Овом приликом захваљујем редитељу, читавом ансамблу и управи што су успјели да изнесу један овако велики задатак. Задовољан сам реакцијама публике. Показало се да су људи жељни великог текста, великог класика и жељни су лијепих ствари на сцени, ствари које нису на нивоу свакодневног, које нам говоре нешто више, нешто јаче и нешто суштински - казао је Видовић.

Моменти пуцања и трзавице најбоље су приказани у његовим разговорима са Порфиријем Петровичем. Неки од кључних момената тачке кулминације радње путовали су преко њихових ријечи до публике и до окончања агоније Раскољникова. Лик Порфирија Петровича маестрално је глумио Борис Шавија.

- Ово је надахњујући и истовремено исцрпљујући рад за глумца. На моју срећу или несрећу, имао сам такав период да сам радио “Јежеву кућицу”, за коју сам радио и музику и играо дивљу свињу, а упоредо и Порфирија Петровича и мало ме та шизофренија ометала да се до краја посветим и једном и другом задатку. Радио сам много и исцрпно и чини ми се да све то има некаквог смисла на крају кад се заврши. Имало је смисла - објаснио је Шавија.

Адаптације

Верзију “Злочина и казне” 1938. године у Бановинском народном позоришту драматизовао је П. Ф. Краснопољски, према преводу Велимира Живојиновића. Комад је режирао Александар Черепов, који је у Бањалуци радио као глумац и режисер у сезони 1938/39. и од јануара до априла 1941. године. За сценографију је био задужен Бруно Вавпотич.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана