Žar­ko La­u­še­vić, glu­mac, za “Glas Srp­ske”: Što se pri­je po­gle­da­mo u ogle­da­lo, ma­nje će bo­lje­ti na kra­ju

Ka­zao je ovo u raz­go­vo­ru za “Glas Srp­ske” glu­mac Žar­ko La­u­še­vić, ko­ji je ne­dav­no glu­mio Aći­ma Ka­ti­ća u se­ri­ji “Ko­re­ni”, a igra Ili­ju u se­ri­ji “Dr­žav­ni slu­žbe­nik”. Pro­šle go­di­ne je ob­ja­vio knji­gu “Sve pro­đe, pa i do­ži­vot­na”.

GLAS: Osta­vi­li ste za­pa­žen trag ulo­gom Aći­ma Ka­ti­ća u se­ri­ji “Ko­re­ni”. Ka­kvo je Va­še is­ku­stvo što se pre­ba­ci­va­nja u Ka­ti­ćev lik ti­če i iz­no­še­nja ta­kvih emo­ci­ja pred pu­bli­ku? Da li ekra­ni­zo­va­njem ova­kvih dje­la vra­ća­mo i in­te­re­se za či­ta­nje tih dje­la?

LA­U­ŠE­VIĆ: Bi­lo nam je va­žno da či­ta­njem “sta­rih” knji­ga pro­na­đe­mo pa­ra­le­le sa sa­vre­me­nim tre­nut­kom. To i je­ste od­li­ka sjaj­ne li­te­ra­tu­re, da mo­že sve­vre­me­no da funk­ci­o­ni­še. To je bi­la i Šu­šlji­ko­va ide­ja ekra­ni­za­ci­je “Ko­re­na”. Po­tre­ba da vi­di­mo gde smo isto­rij­ski bi­li ta­da, a gde smo sad i je­smo li se po­me­ri­li za vek i po?  Isto­ri­ja je i sa­da­šnji tre­nu­tak, to ni­ka­ko da raz­u­me­mo. Kao da se stal­no di­či­mo pro­šlo­šću i uzda­mo u bu­duć­nost, se­ća­mo se i na­da­mo sla­vi, a gde smo mi da­nas? Što se me­ne i “Ko­re­na” ti­če, mi­slim da su sa­mo pro­me­nje­ni mo­da i sce­no­gra­fi­ja, osta­lo je isto. I mi će­mo jed­nom bi­ti isto­ri­ja. Ho­će li nas se sti­de­ti ili po do­bru po­mi­nja­ti? Mr­tvi su mir­ni, ne­do­dir­lji­vi, a ne­ro­đe­ni ne­pred­vi­di­vi, gde smo to mi, po­tom­ci zna­nih, oče­vi ne­zna­nih? 

GLAS: Šta je ne­ga­tiv­no u sve­mu to­me?

LA­U­ŠE­VIĆ: Šta je ne­ga­tiv­no? Na­ža­lost, isto­ri­ja ni­je uči­te­lji­ca ži­vo­ta. La­ti­ni su nas po­gre­šno sa­ve­to­va­li. To je ne­ga­tiv­no. Mi smo pri­mi­tiv­na bi­ća ko­ja u sva­koj ge­ne­ra­ci­ji mo­ra­ju na­no­vo da ot­kri­ju i va­tru i to­plu vo­du, a i onu ru­pu na sak­si­ji.

GLAS: Ko­li­ko je zna­čaj­no pri­ka­za­ti ta­ko in­tri­gant­nu te­ma­ti­ku (kao u se­ri­ji “Dr­žav­ni slu­žbe­nik”) i mo­že li te­mat­ski okvir kri­mi ak­ci­je zna­čaj­no da uti­če na svi­jest gle­da­la­ca i ra­svi­je­tli ve­li­ke i va­žne te­me?

LA­U­ŠE­VIĆ: Ne­će se­ri­ja “Dr­žav­ni slu­žbe­nik” ra­sve­tli­ti na­še di­le­me, ali će mo­žda pro­bu­di­ti svest da je­smo deo sve­ta, da ne mo­že­mo mi­mo njih i da će­mo ne­mi­nov­no de­li­ti nji­ho­vu sud­bi­nu s ono­li­ko ma­lo že­to­na ko­li­ko ima­mo za tim tu­đim ve­li­kim koc­kar­skim sto­lom. Tre­ba da sma­nji­mo ve­kov­ni do­ži­vljaj mi­to­ma­ni­je i že­lju da uvek mi, Sr­bi, “kro­ji­mo” sud­bi­nu sve­ta. Kad smo kod kro­je­nja, tu je je­di­no tač­no da se svet uvek “kro­jio” pre­ko Sr­ba, a mi ni­ka­ko to da shva­ti­mo. Tre­ba da pre­sta­ne­mo da se po­no­si­mo gu­bi­ci­ma, da pro­na­đe­mo su­štin­ski za­jed­nič­ki srp­ski in­te­res, a ja mi­slim da je to - pre­ži­vlja­va­nje. Mno­go nas ma­lo, a la­ko po­de­li­ti. Tre­ba iz­u­ča­va­ti sud­bi­nu Je­vre­ja. Jed­na­ko ih je ma­lo kao Sr­ba, a ni­kad ni­su us­pe­li da ih za­va­de.

GLAS: Na­ša slo­bo­da ni­kad ne mo­že bi­ti ostva­re­na u ne­kom iskon­skom i ap­so­lut­nom ob­li­ku. Mi­sli­te li da lju­di pre­vi­še te­že to­me i ta­ko pro­pu­šta­ju mno­ge bit­ne tre­nut­ke krat­kog i pro­la­znog ovo­ze­malj­skog biv­stvo­va­nja?

LA­U­ŠE­VIĆ: Ja­ko je te­ško od­go­vo­ri­ti na ovo pi­ta­nje. Me­ni po­go­to­vo. Ni­sam si­gu­ran da sam pra­va lič­nost ko­ja bi mo­gla ras­pra­vlja­ti ili od­go­va­ra­ti na te­mu - slo­bo­da. To je vr­lo lič­no pi­ta­nje. Na­ža­lost, ni­sam us­peo da odvo­jim lič­no od op­šteg na ovu te­mu, ta­ko da ni­sam u sta­nju da od­go­vo­rim na ovo pi­ta­nje.

Do­bro. Sra­mo­ta je okre­ta­ti gla­vu. Mo­ja je slo­bo­da ja­ko in­tim­na sfe­ra. Mi­slim da je to va­žno kod ve­ći­ne jav­nih lič­no­sti. Slo­bo­da je, po mom mi­šlje­nju, še­ta­ti, udi­sa­ti va­zduh bez pret­po­stav­ke po­zna­to­sti, sa slo­bo­dom lu­do­va­nja sa svo­jom de­com. Po­zna­tost bri­še tu mo­guć­nost, bri­še i slo­bo­du de­ce, na­ža­lost. Ja, ge­ne­ral­no, ni­sam, ni­ti ću ika­da bi­ti slo­bo­dan čo­vek. Gle­daj­te pti­ce, pi­taj­te de­cu. Slo­bo­da je pro­stor ko­jim se pru­ža­te. Ka­vez u ko­jem ži­vi­te. Ka­vez je isto slo­bo­da. Da će­te ži­ve­ti i pre­ži­ve­ti, da će vas hra­ni­ti, da vas ne­će mno­go mu­či­ti i br­zo ubi­ti. Slo­bo­da je i pra­vo da sa­mi ogra­ni­či­te okvir svo­je ne­slo­bo­de.

GLAS: Ka­ko gle­da­te na slo­bo­du umjet­nič­kog iz­ra­ža­va­nja i kri­tič­kog mi­šlje­nja ov­dje, na pro­sto­ru Bal­ka­na? Je­smo li u le­tar­gi­ji u sva­kom smi­slu?

LA­U­ŠE­VIĆ: U Ame­ri­ci mo­že­te iz­ja­vi­ti šta god ho­će­te o pred­sed­ni­ku, o si­ste­mu u kom ži­vi­te. Ni­ma­lo vam se ne­će pro­me­ni­ti ži­vot. Ne­će ni si­stem, ne­će ni pred­sed­nik. Evo, i ja ovo sad mo­gu da ka­žem, kao ame­rič­ki dr­ža­vlja­nin, ne do­pa­da mi se zdrav­stve­ni, iz­bor­ni si­stem, ne do­pa­da mi se mno­go stva­ri. Vo­lim San­der­sa, ali ni­ko me ne­će zbog to­ga sta­vi­ti na ne­ku cr­nu li­stu. U Sr­bi­ji? Te­ško pi­ta­nje i još te­ži od­go­vor. Mo­ja bi­o­gra­fi­ja ima do­sta op­te­re­će­nja, ta­ko da je me­ne bo­lje ap­stra­ho­va­ti iz bi­lo ko­jeg jav­nog po­li­tič­kog sta­va. Je­sam le­tar­gi­čan jer ne ži­vim u Sr­bi­ji.

GLAS: Za­što ne­ma umjet­nič­ke slo­bo­de, za­što se vi­to­pe­ri i za­što se lju­di vi­še ne bo­re da je do­bi­ju?

LA­U­ŠE­VIĆ: Ne mi­slim da je ne­ma, ali mi­slim da ne­ki  pro­jek­ti ima­ju bo­lju po­li­tič­ku pro­la­znost. Re­ći ću vam svo­ju pri­ču. Ra­dio sam film “Vo­lja si­no­vlje­va” pret­pro­šle go­di­ne, bes­kraj­no in­ven­ti­van fu­tu­ru­stič­ki film, s ozbilj­nim aso­ci­ja­ci­ja­ma na bu­duć­nost sve­ta, na ovaj pro­stor. Ne­sta­lo nam je nov­ca. Na ko­ja god sam vra­ta po­ku­cao do­bio sam kon­kre­tan od­go­vor - Eeee, tu igra i Ser­gej Tri­fu­no­vić. Da. Igra. Od­u­stao sam. Ne umem da se ob­ja­šnja­vam. Ne vo­lim ka­ko Ser­gej psu­je. Vo­lim ka­ko glu­mi i raz­mi­šlja. Ne umem da odva­jam. Ne umem ni da pro­ce­nim, odav­de. Bo­lje zna­ju po­li­ti­ča­ri, in­ve­sti­to­ri.

GLAS: Na po­ja­vu šund li­te­ra­tu­re i kič sa­dr­ža­ja se gle­da kao na ne­što što nu­žno do­mi­ni­ra nad kva­li­tet­nim sa­dr­ža­ji­ma. Gle­da se na to sa stra­hom, kao da ne­či­ji uku­si mo­gu da uni­šte kva­li­tet dru­gih uku­sa. Ka­ko to pro­mi­je­ni­ti?

LA­U­ŠE­VIĆ: Mo­ra­mo da kre­ne­mo od ku­će. Čuh ne­ku ža­lo­poj­ku jed­ne maj­ke kod Olje Beć­ko­vić da tre­ba uve­sti za­kon da de­ci bu­de  za­bra­njen iz­la­zak iz ku­će po­sle 11 uve­če. Olja je bru­tal­no tač­no od­go­vo­ri­la - “Taj za­kon, go­spo­đo, mo­ra­te vi da uve­de­te kod ku­će”. A opet, mo­že­mo mi da ogra­đu­je­mo, sa­ve­tu­je­mo ko­li­ko ho­će­mo, de­ca će - iza­bra­ti. Na­še je da po­nu­di­mo, i ni­šta vi­še. Oni je­su na­ša bu­duć­nost, ali iza­bra­će svo­ju. To je nji­ho­va od­go­vor­nost. Otac Ne­nad Ilić je do­bar pa­ra­me­tar, do­bar otac. Mo­ja od­go­vor­nost je bi­la da bi­ram iz­me­đu Ja­dran­ke Sto­ja­ko­vić ili Bo­re Čor­be. To je bi­la mo­ja pri­vat­na stvar i od­go­vor­nost. Ta­ko će osta­ti. Ni­je mi do­bro ve­če bez Ja­dran­ke i Mi­la­di­na Šo­bi­ća.

GLAS: Mo­ra­mo da bu­de­mo vi­še sa­mo­kri­tič­ni i da te­ži­mo stva­ra­nju ne­če­ga što je bo­lje?

LA­U­ŠE­VIĆ: Mo­ra­mo da se fo­ku­si­ra­mo. Svi. Dr­ža­va mo­ra da ima pro­gram ko­ji će raz­u­me­ti sva­ki čo­vek, pri­pad­nik te dr­ža­ve. Sva­ko pred­u­ze­će mo­ra da ima kon­cept uspe­šno­sti svo­je fir­me. Sva­ka po­ro­di­ca tre­ba da na­pra­vi svo­ju vi­zi­ju uspe­ha.

GLAS: Ko­li­ko je va­žan upliv sop­stve­nog “ja” u naj­i­skre­ni­jem ob­li­ku pri­li­kom stva­ra­nja, pri­li­kom glu­me i po­sto­ji li pra­va umjet­nost bez pot­pu­ne pre­da­no­sti lič­no­sti ko­ja je stva­ra?

LA­U­ŠE­VIĆ: Glu­mac se pre­tva­ra u dru­go bi­će kad glu­mi. Ta­ko smo uče­ni. Tu ne­ma pre­va­re. Sem ako ne ot­kri­je­te ras­ko­rak iz­me­đu su­štin­skih mo­ral­nih prin­ci­pa, zbog ko­jih, iz­me­đu osta­log, još ni­kad ni­sam pri­hva­tio ni­šta da glu­mim u Ame­ri­ci. Ina­če, glu­ma je spo­sob­nost da bu­de­te dra­gi i dru­gi, i kod tre­ćih iza­zo­ve­te emo­ci­je. Vi advo­ka­ti­še­te, bra­ni­te, za­stu­pa­te i kri­vi­cu ili pro­mo­vi­še­te po­zi­tiv­ne od­li­ke va­šeg ka­rak­te­ra. Pre­va­ra? Umet­nost je­ste, što bi re­kla Mir­ja­na No­va­ko­vić -”naj­sa­vr­še­ni­ja laž na sve­tu u ko­joj ima naj­vi­še isti­ne, za raz­li­ku od isto­ri­je ko­ja se (sa­mo) pre­tva­ra da je isti­na.”

GLAS: Da li pi­sa­nje mo­že da bu­de pra­vo i da vri­je­di ako stva­ra­lac ne osta­vi du­šu u to­me, ako to stva­ra sa dis­tan­ce, sa pre­tva­ra­njem?

LA­U­ŠE­VIĆ: Kao pi­sac, sa dru­ge stra­ne, po­go­to­vu ako in­si­sti­ra­te na ova­kvom žan­ru ko­ji ja ga­jim, je­ste dru­ga­či­je. Dru­ga­či­ja vr­sta od­go­vor­no­sti. Tu ne­ma la­ži, ne­ma pre­va­re. To je ži­vot. Ne bih la­ko kal­ku­li­sao ti­me. Ne umem. Dok ne pro­me­nim ža­nr, ma­kar.

GLAS: Ka­da bi­ste pro­go­vo­ri­li o no­stal­gi­ji kao o sen­ti­men­tu ko­ji vu­če mno­ga ve­li­čan­stve­na dje­la, šta bi bi­lo pr­vo če­ga bi­ste se do­ta­kli?

LA­U­ŠE­VIĆ: Do­ti­če­te jed­no pi­ta­nje ko­je ne­mi­nov­no sa no­stal­gi­je od­la­zi u do­men emi­gra­ci­je. To su fe­no­me­ni ko­ji su po­ve­za­ni. Ono što se me­ni ot­kri­lo, a ne ve­ru­jem da sam pr­vi emi­grant ko­me se to po­ja­vi­lo, je­ste či­nje­ni­ca i ose­ćaj žr­tvo­va­nja, ma­da, eto sti­ca­jem okol­no­sti, vra­ćam se i ne ose­ćam se (vi­še) to­li­ko emi­gri­ra­nim. Ose­ćaj ko­ji je bio do­mi­nan­tan po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na je sa­zna­nje da vi, kao iz­gna­na oso­ba, sve­sno žr­tvu­je­te svo­je sop­stvo s ci­ljem pro­du­že­nja. Vi ni­ste nig­de, ni ta­mo oda­kle ste kre­nu­li, ni­ti će­te ikad pri­pa­sti sre­di­ni u ko­ju ste pri­spe­li. Sad se ose­ćam kao oso­ba na pu­tu i če­sto, ako za­spim u avi­o­nu, ni­sam si­gu­ran da li od­la­zim ili se vra­ćam. Te su­ze stju­ar­de­si ob­ja­sniš kao raz­li­ku u vre­me­nu. Džet-leg. 

GLAS: A to sa so­bom, na­rav­no, vu­če ve­li­ki te­ret i od­go­vor­nost?

LA­U­ŠE­VIĆ: Ima­te od­go­vor­nost pre­ma de­ci ko­ja na­sta­vlja­ju ta­mo. Tre­ba ih pre­hra­ni­ti i sa­ču­va­ti. Od no­ve sre­di­ne. I od za­bo­ra­va na sta­ru. Ni­ma­lo lak za­da­tak. I ta­ko la­ga­no do­đe­te da je je­di­ni put - ču­va­nje je­zi­ka, što je je­di­ni si­no­nim za otadž­bi­nu. Ja ni­sam na­u­čio en­gle­ski, ali sam de­ci sa­ču­vao otadž­bi­nu. Ma­kar sam na to po­no­san. To je mo­je naj­ve­će de­lo.

GLAS: Za kraj, šta bi bi­la Va­ša po­ru­ka na­šim či­ta­o­ci­ma ši­rom Srp­ske? 

LA­U­ŠE­VIĆ: Maj­ka me je pro­bu­di­la da ne za­ka­snim na voz. Kre­tao sam u Be­o­grad, na stu­di­je. Ma­lo pr­tlja­ga i još ma­nje sa­ve­ta. “Po­kri­vaj se, si­ne, ne­će maj­ke ta­mo bi­ti. Mo­raš sam.”

“Dr­žav­ni slu­žbe­nik”

GLAS: Da li bi­ste mo­gli da po­di­je­li­te uti­ske ra­da na se­ri­ji “Dr­žav­ni slu­žbe­nik”?

LA­U­ŠE­VIĆ: Ono što po­ku­ša­vam da ra­dim u ovom no­vom ži­vo­tu je da no­vim oči­ma gle­dam na na­šu pro­fe­si­ju. Sa po­ve­ća­nim re­spek­tom na sva­ki seg­ment ove pro­fe­si­je i onog što će na kra­ju za­vr­ši­ti is­pred ka­me­ra. Ra­dim to jer se se­ćam uglav­nom lo­šeg od­no­sa pre­ma pro­fe­si­ji, dr­ža­ve, pro­du­ce­na­ta, po­je­di­na­ca ko­ji su se po­na­ša­li kao bo­go­vi. Pre­no­sim is­ku­stva iz svog ne­vre­me­na. U jed­nom tre­nu na mom “slu­žbe­nom pu­tu” sam us­peo da spro­ve­dem ide­ju da svi u so­bi u ko­joj sam bio kre­ne­mo da per­si­ra­mo je­dan dru­gog. Svi te ne­gi­ra­ju, mal­tre­ti­ra­ju, dr­ža­va, po­li­ci­ja, za­što bi­smo to isto ra­di­li i jed­ni dru­gi­ma? Mo­ra­te mi ve­ro­va­ti, bi­lo je le­ko­vi­to. Tu je ne­gde i ko­ren na­šeg ne­u­spe­ha, ili uspe­ha, ako ho­će­te. Mo­ra­te po­ka­za­ti po­što­va­nje pre­ma svom. De­ci, tra­di­ci­ji, ško­li, og­nji­štu. Pre­ma se­bi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.