Вуле Журић за “Глас Српске”: Писац је на послу и док спава

Казао је ово у интервјуу за “Глас Српске” писац Вуле Журић, чији је роман “Помор и страх” ушао у најужи круг за Нинову награду.

ГЛАС: Ушли сте у ужи круг за Нинову награду. Шта за Вас, иначе, значе књижевна признања?

ЖУРИЋ: Стварање нема везе са борбом за медаље, мада и умјетници напорно тренирају. Писац је на послу и док спава. С друге стране, наша јавност се за савремену књижевну сцену заинтересује тек око Нове године, када грозница награде почне да тресе и оне који можда никада нису прочитали ни једну једину књигу. На прву лопту, лијепо је да се, макар једном годишње, имена писаца нађу испред имена политичара и естрадних звијезда, али би било још љепше када вредновање књижевне продукције не би било бреме за чланове жирија, већ редовни задатак књижевне критике. Пошто су штампани и електронски медији дошли до закључка да је култура трошак, имамо ситуацију какву имамо и то се што прије мора промијенити, иначе ће некоме пасти на памет да и од нашег малог острва слободе мисли и изражавања направи још један ријалити.

ГЛАС: Кажите нам нешто о књизи “Помор и страх”. Колико дуго сте радили на њој и на који начин сте долазили до грађе за тај роман?

ЖУРИЋ: Роман сам писао током претпрошле године, а основну грађу, књигу Велимира Симоновића о епидемији куге у Срему крајем осамнаестог вијека, ископирао сам ко зна кад, док сам прикупљао материјале за нешто што никада нисам написао. Тако то бива често код писања: озбиљно се припремате да пишете о једној теми, а онда из неког скрајнутог претинца искочи тема која вас наједном потпуно заокупи и све друго постаје мање важно од потребе да се исприча баш та прича. Тада се не зна шта је за писца љепше и захтјевније: одабрати форму, пронаћи језик, удахнути живот књижевним јунацима, пустити их да се сами крећу у свијету који покушавате да створите.

ГЛАС: Да ли сте сценаријем за филм “Слепи путник на броду лудака” заокружили истраживање лика и дјела Петра Кочића или се оно наставља даље?

ЖУРИЋ: Никад се то не зна. За сада, моје виђење Кочићеве судбине остаје забиљежено у филму Горана Марковића који је постигао велики успјех и код домаће публике, али и на великом фестивалу телевизијских остварења у Шангају. Мени је неизмјерно драго што сам био у прилици да се бавим једним од наших најважнијих писаца и да мој сценарио буде основа за дјело чији је квалитет изазвао пажњу широког аудиторијума. Надам се да је интересовање публике за овај филм повећало и интересовање за Кочићеве текстове. Волио бих да дође и до екранизације мога романа о Бранку Ћопићу, сценарио је скоро спреман, али није снимање филма што и пољем прећи...

ГЛАС: У каквом је стању књижевна сцена Србије, Републике Српске и региона?

ЖУРИЋ: Нешто сам о томе рекао у одговору на питање и значају књижевних признања. Треба, ипак, бити оптимиста, прије свега због чињенице да упркос свим проблемима већ сада имамо генерацију квалитетних младих стваралаца, а живе књижевне сцене и добре савремене књижевности нема без те перманентне смјене “старих и нових” како је то говорио књижевни критичар Милан Богдановић. Ја све више спадам у ове прве, али ме енергија и знање млађих колега истински радује и подстиче да сваки пут покушавам да урадим нешто другачије, нешто колико год је то могуће ново.

ГЛАС: У којој мјери су писци, и уопште умјетници, у стању да мијењају свијест друштва данас?

ЖУРИЋ: Умјетници су у стању да учине управо супротно: да онемогуће мијењање те свијести, јер се све актуелне “реформе” модерног друштва своде на стварање услова за губитак слободе, како појединаца, тако и цјелокупне заједнице. Умјетник је, по својој природи, увијек против, увијек указује на неправду и увијек је на страни слабијих.

ГЛАС: На чему тренутно радите?

ЖУРИЋ: Полако склапам нову књигу прича, а усред сам великог посла на писању новог сценарија за телевизијски филм.

Класично и савремено

ГЛАС: Које класичне, а које савремене писце ових дана читате? 

ЖУРИЋ: Што због посла, што због “остајања у форми” ових дана су на дневном реду Андрићева “Травничка хроника”, књига о прогањању џез музичара у Хитлеровој Њемачкој, те романи Сели Руни, Лане Басташић, Жарка Радаковића и Слободана Владушића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.