Владимир Милошевић пијаниста: Култура је на западу ствар престижа, а код нас вожња у скупом ауту

Oвим наступом у понедјељак увече и он се уписао у листу оних ријетких људи због којих су се на столицама у концертној сали Банског двора могли видјети људи, а не отужно остављени програми публици које нема. Милошевић, којег је 2013. године Удружење концертних умјетника Њујорка прогласило умјетником у успону и који је моћ свог талента демонстрирао пред публиком широм Европе и свијета у Паризу, Лондону, Берлину, Прагу, Санкт Петербургу, Бечу, Тел Авиву, Милану, Бразилу... дан послије концерта за "Глас Српске" говорио је о својој каријери, стању у култури, раду са студентима, али и реакцијама публике у Бањалуци.

- Овај концерт посветио сам уваженој професорици и пијанисткињи Невени Поповић, једној од првих која је из Београда дошла да ради на бањалучкој Академији када је отворена. Реакције су биле дивне, а чини ми се да су биле још срдачније, јер сам свирао њој у част - истакао је Милошевић, који је у своју биографију уписао вриједне награде.

Студентима на Академији у Бањалуци Милошевић, који је ванредни професор на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, јуче је одржао мастерклас.

- Позабавићемо се решавањем проблема које студенти имају приликом изведбе неких композиција, пробаћу да им олакшам неке недоумице које имају колико могу - казао је он.

С обзиром на то да, поред педагогије, активно наступа, за њега су концерти "мјеста" одакле црпи сва своја искуства која преноси на студенте.

- То је оно чиме ми треба да се бавимо, јер на крају добијемо диплому извођача, не професора, већ дипломирани музичар - извођач и ја то тако схватам. Свирам већ скоро 30 година, а све што сам ја научио из тога покушавам да пренесем и на оне који од мене траже савете, а ту има и ђака из средње и основне школе. Желим да их охрабрим да се овим послом баве на најпоштенији и најискренији начин - истакао је пијаниста који редовно наступа и као камерни музичар у дуу са виолончелистом Драганом Ђорђевићем.

И Милошевића је, као и многе који истински вриједе у томе што раде, задесила "судбина успјешних на Балкану", па су позиви за концерте стизали са свих страна свијета, а најмање из Београда, гдје и живи.

- Ми сами као народ не знамо да поштујемо себе, пре свега. Код нас влада правило, бар у Србији, не знам како је овде, да је свако ко живи у иностранству остварен и доказан као уметник, само зато што је негде у иностранству, без знања чиме се тај неко тиме бави, како је дошао до тих ствари. Битно је да је постао неко и нешто и тада се он присваја и прихвата као неко ко је стварно успео и онда га средина прихвата - сматра он.

Од великог признања у Њујорку, које је представљало круну његовог дотадашњег рада, ништа се није промијенило. Послије концерта 2010. године у Београду, сљедећи је услиједио тек прошле године и тада у част преминулој професорици Невени Поповић.

- У једном од наших посљедњих разговора она ме убеђивала да бих требао наступати и у Београду, што сам ја одбијао, јер организатори ће увек да позову неког другог из иностранства и да плате много за то, а нас који живимо тамо ће да игноришу по свакој основи. Међутим, када се десило то што се десило са њом, ја сам схватио да је то заправо била њена жеља коју би требало испунити, тако да сам ја свирао тај концерт, али не зато што је мене неко позвао већ зато што сам ја позивао људе - подсјећа пијаниста.

Путујући и свирајући, ослушкујући како дише култура у великим градовима, Милошевић објашњава да они имају потпуно другачије културно насљеђе и могу да упијају културу на дневној основи.

- Култура на западу је ствар престижа, тамо људи воле да буду дио културних дешавања, а код нас је ствар престижа имати скуп ауто, добру и скупу одећу. Они се међусобно надмећу ко ће бити у контакту са којим уметником, писцем, музичарем, глумцем, ко ће да позове неког код себе у госте. Један други ниво, који код нас не постоји - казао је Милошевић.

Свјестан да је наш ток историје другачији него на западу и да се код нас тешко шта може промијенити, истакнути пијаниста наглашава да се једино људи који своју припадност виде у умјетности могу трудити да то промовишу на најбољи могући начин.

Младим људима и студентима, каже, не може ништа да замјери.

- Вероватно су све те новије генерације које пристижу навикле да имају све на клик, гледам и по студентима, губи се нит, концентрација, фокус на ствари које се после развијају и надограђују другим областима. Не могу ништа да им замерим, они се још и добро сналазе у овом хаосу који влада. Нису они криви што су рођени у оваквом времену и то што утиче на њихов развој је последица нечег другог - истиче Милошевић, који се усавршавао на пијанистичкој академији "Инцонтри цол Маестро" у Италији у класама Лазара Бермана и Мишела Далбертоа и у Паризу на "Еcole Normale de la Musique".

Класична музика - музика елите

Музика коју он изводи је музика далеке прошлости, али добро је питање, додаје, како је пласирати у будућности.

- Музика еволуира временом, постаје комерцијализована, што можда и није тако лоше, на пример "2Cellos", који раде разне обраде филмских и популарних нумера и то је један другачији приступ музици, али у данашњем времену је одлично примљена код публике и то је један од начина да се музика приближи младима. Музика којом се ја бавим никад неће моћи да се комерцијализује на том нивоу, што је можда њена највећа вредност. Класична музика је музика за мале скупине људи, буквално за елиту и не можемо да очекујемо да има толико поштовалаца, бар у нашој средини - прича Владимир Милошевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.