Васкрс инспирација од византијских сликара до музике 21. вијека

Александра Маџар
Васкрс инспирација од византијских сликара до музике 21. вијека

Мотиви најрадоснијег хришћанског празника, Васкрса, вијековима су представљали надахнуће умјетницима, а фреске у православним манастирима свједоче о томе.

Све старе фреске у Богородичиној цркви манастира Студеница датирају из 1208/9. године, иако је стари живопис сликан на три различите позадине: златној, жутој и плавој - што је највише збуњивало истраживаче.

Монументална и потресна слика Христовог распећа заузима централни дио западног зида. На звучној тамноплавој позадини, топлоокерне фигуре Христа и других учесника узбудљиве религиозне драме, са наглашеним људским димензијама страдања и бола, остварују хармонију највећих дјела европске умјетности XIII вијека.

Студенички сликар је био један од најбољих сликара свога времена. Он је познавао старо византијско сликарство - расуо је златне звијезде по плавој позадини на Распећу, као што су то радили стари цариградски умјетници X вијека, и они још старији, из VI вијека. У лику Христа нагласио је његову природу и побједу над смрћу, а у лику мајке бол је побијеђен поштовањем према Богу. У тананим градацијама између људског и божанског, откривали су византијски сликари своја осјећања и схватања. У студеничкој монументалној поеми о Богу и човјеку, људске особине су пригушене у име побједе духа над тијелом.

По принципу наспрамног постављања сцена које се узајамно допуњују, Распеће Христово постављено је на западни зид цркве, као пандан Евхаристији и Служењу литургије из апсиде. Студеничко Распеће није само једна у низу јеванђелских сцена у наосу, оно је веома разговијетно прожето литургијом. Због истицања Христове жртве на крсту и њеног образложења у дјелу спасења, сликар је основни јеванђеоски текст допунио низом детаља преузетих из литургијских и поетских извора, па је остварио једну сложену иконографску цјелину, богату значењима наративне и симболичке природе.

Осим Христа на крсту, "Цара славе", како је обиљежен, Богородице, апостола Јована, војника и жена јерусалимских, у сцену су уведени анђели у плачу, пророци са развијеним свицима, персонификације Старе и Нове цркве и звијезде на азурноплавом небу. Мртав Христос на крсту, као нова жртва, има евхаристички смисао, јер је његова крв проливена на крсту темељ Цркве и залог нашег спасења, како се истиче и на проскомидији: "Искупио си нас пречистом крвљу својом од клетве законске, на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, Спаситељу наш."

У Студеници је веома наглашен тај моменат истицања воде и крви из Христове ране, које у суд прихвата персонификована фигура Новог завјета, а крв пада и на Адамову лобању у дну крста, као знак спирања прародитељског гријеха. Христову жртву на крсту образлажу и старозавјетни пророци у врху слике, а за текстове на свицима одабрана су она њихова пророчанства која су ушла у богослужење или су њему прилагођена.

На студеничкој фресци још један детаљ упућује да је овдје тема смрти Христове била проширена алузијом на његово васкрсење - звијезде око Христа сликају се у представљањима Христовог тријумфа над смрћу, јер Христос, "звијезда сјајнија од видљивих звијезда", сишао је у ад "окружен незалазном свјетлошћу" и позвао праведнике ријечима: "Дођите у свјетлост", па је тако освијетлио све људе божанским сјајем свога васкрсења. Крст на Голготи је носио Христа, "Сунце правде", које је уоколо разливало своје зраке, па се зато у Служби подизања Часног крста прославља крст - "сјајни знак међу звијездама".

Оваквом иконографском обрадом, а не само уз помоћ умјетничких и формалних средстава, композиција Распећа у Студеници има изузетно мјесто; иако појединим детаљима утемељено у старијој умјетности, оно је савршено укључено у литургијски програм студеничког сликарства и есхатолошки интонирану декорацију око Немањиног гроба у западном травеју.

Млади композитор из Источног Сарајева Ђорђе Јованчић истиче да су мотиви вјерских празника и духовности присутни у умјетности још од њеног зачећа.

- Европска музичка култура, која се проширила по цијелом свијету, настала је у цркви. Први напјеви стварани су у служби Божијој и у сврху Његовог величања илити празновања. Иако је та музика еволуирала до данас у разним правцима, и даље постоје умјетници коју своју инспирацију проналазе у њеним извориштима. И сам сам одређени дио свог стваралаштва и упознавања са музиком посветио духовној музици. То је резултирало мојим етномјузиклом "Топлик", који је имао вјеру, духовност и радост као главни мотив - каже Јованчић.

Поезија

Фреске у манастирској цркви Свете Богородице у Сићевачкој клисури носе свједочанство о утицају мотива Васкрса на умјетнике. Манастирска црква саграђена је и живописана 1644. године. Припрата цркве је поново осликана крајем 19. вијека сценама из Богородичиног акатиста, најузвишенијег дјела византијске црквене поезије. Прелијепи живопис сићевачког манастира су осликали, по свему судећи, умјетници из сјеверне Грчке, из тог времена знаменитих зографских школа, а у вријеме духовника Јована, ктитора Веселина и патријарха Пајсија. Живопис обилује прелијепим колоритом, дивно сложеним бојама, заносним цртежима и несвакидашњим иконографским детаљима и многим појединостима. Манастир Свете Богородице налази се у живописном предјелу Сићевачке клисуре, у подножју стјеновитог брда Кусача.

Духовне ноте

- Писати и величати вјеру у Бога сматрате као благослов и та узајамна искрена веза између умјетника и Бога даје предивне плодове. Таква музика се издиже изнад простора умља својом једноставношћу као савршенством и својом душом. Ту је рационалност апсолутно непотребна. Тако је и са вјером и са празновањем. Вјера у Христово васкрсење нас издиже изнад самих нас и доказује колико смо кадри спознати суштину постојања душом, а не умом - каже Ђорђе Јованчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана