Тома Трифуновић - На сцени заборавим да су ми Сергеј и Бане синови
Осећај када играм са Браниславом и Сергејем је леп и свакодневан. Када сте на сцени, налазите се у неком чудном механизму, где заборавите ко је коме шта. Тако да о томе у представи мало размишљам. A када се све то заврши, када се сумирају неки резултати каква је представа била, осећај је врло пријатан кад поделим сва осећања са својим синовима.
Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" позоришни глумац Тома Трифуновић, који је у Бањалуци гостовао са Крушевачким позориштем у представи "Тврђава".
- Желео бих да моји синови направе прави животни избор и постану одговорни и добри људи. Глуму су изабрали јер су они тако желели. И више сам него поносан на обојицу. И као људе, и као глумце. Веома сам срећан отац, они су моји наследници - додао је Тома Трифуновић.
* ГЛAС: Ова година је у знаку 100-годишњице од рођења непоновљивог класика Меше Селимовића. Колико се у театру посвећује пажња класичним комадима?
ТРИФУНОВИЋ: Нажалост, времена су таква да се пажња веома мало посвећује нашој књижевној класици, поготово класичним романима, као што је "Тврђава" Меше Селимовића. Ту и тамо се сетимо наших великана без којих позориште и књижевност не би могли да буду то што данас јесу. Неопходно је временски, у таласима, ако не стално, онда повремено наш народ подсећати да смо ми имали и такве великане. То никако не смемо заборавити.
* ГЛAС: Колико уопште позоришна публика долази да гледа класичне комаде и колико је данас позоришни репертоар комерцијализован?
ТРИФУНОВИЋ: Позориште јесте подложно комерцијализацији, али мислим да позоришта са дугом традицијом то никако не би смела себи да допусте. То говорим из простог разлога, јер су она најчешће и финансијски поткована. Имамо поплаву разног неукуса на нашим телевизијама, као што су кич и шунд емисије које могу само да затупе, а никако да едукују. Тако нас са малих екрана запљускују разни велики и мали братови, некакве курсаџије, безброј полицијских станица, фарме и сеоска имања и тако даље унедоглед. То је гомила неукуса против којег се, нажалост, само још позориште покушава борити својом лепотом. Aко се позориштима не помогне, мислим да ћемо имати страшно ружну слику у будућности. Позориште не може само да се бори, нарочито у овој немаштини која је задесила сва поља културе.
* ГЛAС: Који то позоришни комади доводе публику у театар?
ТРИФУНОВИЋ: Сале пуне добре представе, без обзира на то којем жанру припадају. Добра представа је добра представа и она самим тим што је добра, пуни гледалишта. У крајњој линији, не мора гледалиште стално да буде пуно. Битно је да, ако дође само десет људи, одгледа представу и њима се свиди, они ће добар глас ширити и на тај начин довести публику у позориште. Тако да то иде неком аритметичком прогресијом. Једноставно, људи се заинтересују, па дођу да виде да ли је то баш тако како је њима речено, или је нешто другачије, а добар глас се далеко чује.
* ГЛAС: Већ четири деценије сте на позоришним даскама, али остварили сте и неколико улога у филму и на телевизији. Гдје се љепше осјећате?
ТРИФУНОВИЋ: Ја сам спорадични гост у кинематографији. Моја преокупација је позориште и цели свој радни век сам посветио театру. Иако сам остварио неколико улога и на филму и на телевизији, ипак више волим позориште, јер је глума на даскама које живот значе жива ствар. Позориште је нешто што се дешава сад и већ сутра неће моћи да се понови, са свим грешкама и врлинама.
Крај каријере
* ГЛAС: Размишљате ли о одласку у пензију?
ТРИФУНОВИЋ: Размишљам. Мислим да је 40 година глуме сасвим довољно. Мале су ово средине и довољно је за један глумачки век. Планирам ускоро пензију, јер желим достојанствено да се повучем. Играо сам са Сергејом, Банетом, али и без њих, на филму, позоришту, био на ТВ-у, радију, опробао се на свим пољима, али позориште је, ипак, најтеже и најслађе искуство.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
