Театар фест Петар Кочић: Загрљаји - заборављени лијек за болести живота

Да ли би ти загрљаји могли да смање јаз који је у већини односа био подстанар међу четири зида, дају сигурност, осјећај припадности или једноставно кажу: "Stand by me ", баш као пјесма Бена Е. Кинга, којом су нас редитељ Милан Нешковић и глумци Народног позоришта РС увели у причу Петра Михајловића о Швајцарској - идеалу људи са Балкана? Можда, ако бисмо поново почели истински ширити руке према онима које волимо. На свечаном отварању јубиларног, двадесетог Тетар феста "Петар Кочић" у сриједу увече и традиционалној премијери комада националног театра, публика је, тако кажу, осјетила јаче него раније пулс 21. вијека, јер је на веома актуелну тему одговорила одлична сценографија Драгане Пурковић-Мацан. Из позоришне сале, гледали смо, али не кришом, ни случајно, животе који ломе и јачају, које живимо или каквим живе људи које познајемо у становима, двориштима, кафанама око нас. Бол преваре и развода, очај због болести дјетета, неузвраћене љубави, неправде изгубљених живота "шамарали" су гледаоце рукама живота.

- Свако од нас има неку Швајцарску, квалитетну, савршену државу у глави, али нема у мишићима, срцу, души. Ипак све је у нашим рукама и не можемо друге кривити за лоше ствари које нам се дешавају. Што се мене тиче, објективно, представа је испунила моја очекивања. Мислим да ће Народно позориште РС имати једну успјешну фестивалску представу - рекао је аутор Михајловић, подсјећајући да је овим текстом дипломирао прије осам година те за њега добио Селимовићеву награду.

Да је Швајцарска људима са Балкана нешто што оцртава најбоље сложио се и глумац Жељко Еркић.

- Људи одавде или оду тамо па зараде неке паре, па се обавезно врате или покушавају да оду па никад не оду... Због тога је та сценографија, скучен простор из којег нема излаза, гдје на крају сви умиру ту гдје јесу, а само двоје младих људи преживи, али ни, они не успијевају да нађу излаз, тако снажна. У задњем кадру приказују се празне улице Женеве, то носи двоструку поруку, да нас сунце туђег неба неће гријати као ово наше, а опет и ако боље размислимо, ни ово наше нас не грије - истакао је Еркић.

Лик жене која покушава да се разведе, али то није њена жеља, већ контрадикторан покушај да задржи свог мужа крај себе, тумачила је глумица Слађана Зрнић.

- Тај лик жене је скуп свих жена које нас окружују. Свака жена ће се препознати и то је и писац и хтио да ми сви будемо типови, а не ликови. Све је врло јасно и једноставно, битно је укључити знање, интуицију, редитељ је знао шта ради, тако да ми нисмо пуно лутали. Стварно сам задовољна - казала је Зрнићева послије премијере.

Глумица Миљка Брђанин у овом комаду није изговорила ниједну ријеч, говор тијела рекао је више. Самоћа, туга, депресија, незадовољство њеног лика, у којем такође понекад осване свако од нас, осјетили су се у сваком њеном покрету.

- Надам се да сам својим покретом довољно рекла. Некада нису потребне ријечи да се каже шта човјек осјећа. Имала сам развој лика, комшинице или жене коју свака женска особа може у себи да препозна, када остане сама, када пати за нечим, депресивне ситуације и требало је у једном простору да се покаже емоција и радња, жеља и потреба. Увијек је велики изазов радити улогу без текста, а потрудити се да се исприча комплетна прича једне особе - објаснила је глумица и додала да је естетика представе потпуно другачија те да и Народно позориште РС иде у корак са 21. вијеком.

Улоге у овом комаду остварили су и Данило Керкез, Златан Видовић, Горан Јокић, Драгослав Медојевић, Борис Шавија, Жељко Митровић и Белинда Божичковић. Домаћин вечери била је компанија "м:тел", која наставља да подржава културне догађаје.

Искорак ка модерном театру

- Јако сам задовољан јер мислим да смо пре свега подигли ниво, не бањалучког позоришта, немојте тако да ме схватите, већ српског позоришта генерално, за један степен. Мислим да је показано како позориште треба да иде према модерном театру, а да се бавимо савременим и актуелним проблемима који нас тиште. То је увек мало непопуларно када се ради, зато што ми увек тражимо чврсту драмску структуру и навикли смо на водвиљски начин размишљања у позоришту да је публика паметнија од актера. Ово је једна од представа где публика није паметнија од актера на сцени, него мора да свих 140 минута учествује у представи. Зато сам јако поносан на овај ансамбл и уопште на позориште и технику која је изнела овако продукционо захтевну представу - истакао је редитељ Нешковић.

Посебне похвале за сценографију

Похвале за двоетажну сценографију стизале су, оправдано, са свих страна.

- Полазна тачка била је текст у којем је било задато пет простора. Врло тежак задатак када морате од једног малог простора направити пет. Технички је било јако захтјевно. За мене је то био велики изазов и у ликовном смислу. Сваки од тих простора носи нешто од личности којој припада. Имам скицу која је идентична овоме што је направљено, реализовано је све онако како сам осмислила и заиста сам задовољна и пресрећна што то овако изгледа - казала је Драгана Пурковић-Мацан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.