Стево Грабовaц, књижевник: Не треба да се стидимо својих ожиљака

Стево Грабовaц, књижевник:  Не треба да се стидимо својих ожиљака 08.05.2019 14:06 | Миланка Митрић

Бањалука - У роман “Мулат албино комарац” стао је један период живота, којег још увијек живимо, рат и поратне године, то нешто што се, из не знам којих разлога, назива “транзицијом” која је дошла након тог несретног рата.

Стали су губици прије свега, јер то је роман о губитку, бар га ја тако видим. Годинама је тај роман живио уз мене, тако да је у њега стао и добар дио мог живота, јер његови јунаци или антијунаци, како год, живјели су са мном своје паралелне животе.

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник Стево Грабовац, о свом роману “Мулат албино комарац”, који ће бити промовисан у уторак у црвеном салону Банског двора Културног центра у 19 часова.

Догађај се организује у сарадњи са Удружењем за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” и издавачком кућом “Имприматур”. Са аутором ће разговарати издавач Борис Максимовић,  а разговор ће водити Соња Стојичић-Грујић.

Када је ријеч о тематици и периоду радње романа, Грабовац је објаснио да је дуго времена требало да одлучи да ли уопште да објави књигу.

-  Доживио сам рат као свој властити пораз, чак иако сам у вријеме тог истог рата био дијете и ни на какав начин нисам могао утицати на њега, нису могли ни мудрији ни способнији од мене, наравно. Тај животни пораз обиљежио је животе разних генерација. Некако сам осјећао, дубоко у себи, да ако ја не испричам причу о тим људима, неће нико. Ово звучи мало претенциозно, али кад говорим о људима увијек у глави имам слике својих другара, видим их онакве какви јесу, без уљепшавања и мислим колико је таквих. Дуго сам се ја сам у себи борио да ли уопште да пробам објавити књигу која говори о рату и губитку, али не видим ниједан разлог због којег би требало да се стидимо својих ожиљака - рекао је Грабовац.  

У контексту актуелности тематике у данашњем времену, сматра да је важан задатак књижевности да неке ствари отме од заборава и да, на неки начин врати заборављена сјећања.

- Склони смо заборављању, занемаривању, потискивању у себе и одбацивању. И на личном и на глобалном плану. А ја, опет, некако скромно мислим, да је дужност и обавеза неког ко пише да своје читаоце подсјети на неке ствари. Зато ваљда и кажу оно да се неко у неким књигама “пронашао”. Ми и данас живимо остатке своје прошлости, тако да у том контексту сама тема никако није изгубила своју актуелност и нажалост мислим да никад неће. Намјерно кажем “нажалост” јер искрено, ја бих волио да је другачије и да никад о стварима као што су рат и страдања нисмо ни морали да причамо - казао је Грабовац.

Грабовац је прије дванаест година објавио књигу поезије “Станица непостојећих возова”, а сматра да је вријеме које је прошло од тог периода, до објављивања утицало на то да се само труди да се константно развија.

- Трудио сам да се развијам и као човјек, а онда као аутор. Не знам да ли сам успио, али та моја прва књига била је врста књижевног експеримента, играње ријечима и појмовима, нешто што је тада требало да урадим. Мени, наравно, никад послије није пало на памет да опет пишем такве пјесме, не због тога што их се стидим, просто се деси то да са завршетком једне етапе у животу треба да пређеш на другу. Данас могу рационалније да сагледам оно што пишем, могу да имам много више самокритике и самоконтроле и да будем много немилосрднији према самом себи, а до свега тога довела су разна животна искуства прије свега, али у неком стваралачком смислу највише је помогло читање - навео је Грабовац и додао да вјерује да се сваки човјек мора развијати у вјештинама, али и духовно.

Значај музике

 

Приликом писања, стварања и уопште живљења, значајан акценат је стављен на музику. Како Грабовац наводи, музика је нешто што је саставни дио њега.

- Некад је то био гранџ, рок, па и метал, а сада све више класика у којој неизмјерно уживам. Када сам током ратних деведесетих слушао ЕКВ управо то сам мислио: ове пјесме су ме сачувале од тога да не полудим. Али не само музика, већ и умјетност у ширем смислу; књиге, филмови, слике, па и стрипови - једноставно, то је нешто што нас чини људским бићима, уживање у великим дјелима, препознавање љепоте, могућност да уживаш у узвишеном, а не само у основним нагонима, дакле да се издигнеш изнад нивоа животиње. А музика је некако “најфинија” од свега. Можда то мислим јер сам апсолутни антиталенат за било шта везано уз њу, стога без икаквог “стручног” предзнања једино могу да уживам у музичким дјелима и да то заиста чиним искрено - објаснио Грабовац.

 



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица