Da bismo sebe videli u pravom svetlu – a to je stvar koju hitno moramo da uradimo – potrebna nam je hrabrost da svet vidimo onakvim kakav on zbilja jeste, a ne kakav bismo mi voleli da jeste. Uveren sam da je to neophodan uslov za jednu racionalnu nacionalnu politiku, odnosno politiku koja se kloni i šovinizma, ali i autošovinizma.
Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" romanopisac i esejista iz Novog Sada Slobodan Vladušić, koji je za roman "Forward" dobio "Vitalovu" nagradu "Zlatni suncokret". Nagrada će mu biti uručena krajem februara u Beogradu. Vladušić je član književne grupe "P-70", zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, Nikolom Malovićem, Aleksandrom Novakovićem i drugima.
* GLAS: Da li se "ozbiljni" pisci plaše "žanra" i zašto?
VLADUŠIĆ: Za mene su žanrovske konvencije proizvodi jednog tipa mišljenja koji dovodim u pitanje. Recimo, krimi-roman je zasnovan na savezu genijalnosti i osećanja pravde. Podrazumeva se da je Šerlok Holms pravedan. To je ono što smiruje čitaoca krimi-romana ili gledaoca krimi-serija. A ja se pitam: šta ako Holms više nije na strani pravde? U kakvom ćemo svetu tada živeti? Zato "Forward" do izvesne granice prati žanr krimi-romana, a onda ga napušta, ili da budem precizan, izgleda kao da ga napušta. U tome se krije i odgovor na vaše pitanje: ozbiljni pisci ne bi smeli da se plaše sveta, odnosno žanra, ali ne bi smeli ni da mu se u potpunosti priklone. Naime, i strah i servilnost loše utiču na mišljenje.
* GLAS: Šta će ostati od čovjeka u procesu dehumanizacije?
VLADUŠIĆ: To je pitanje o kome mogu samo da razmišljam, ali ne i da dam odgovor na njega. U jedno sam, međutim, siguran. Igru treba igrati, a ne sedeti sa strane, posmatrati je, i onda kukati nad rezultatima. Kada izađem pred svoje studente, ja im ne pričam da danas niko ništa ne čita, jer pre svega, to nije ni tačno. Ljudi i dalje čitaju: pitanje je šta čitaju, kako čitaju i zašto čitaju. Trudim se da studentima pokažem zašto književnost treba da živi i dalje. Ona dolazi iz prošlosti, ali hita i u budućnost. Tako sam pisao i "Forward". Njegov idealni čitalac treba da bude otvoren i za Dantea i Rablea, i za Andrića i Crnjanskog, kao i za video-igre i Ligu šampiona.
* GLAS: Zbog čega je formiranje grupe P-70 izazvalo toliko polemika u javnosti (na primjer u "Betonu")?
VLADUŠIĆ: Grupa pisaca koju, sem generacijske bliskosti, spaja poetički stav da ne žele književnost koja će biti sluškinja politike, odmah po osnivanju biva napadnuta i žigosana, kao da smo mi najveće zlo koje se moglo dogoditi ovoj kulturi. Paradoksalno, da se to nije dogodilo, mi ne bismo ni imali razloga da se okupimo u grupu. Ovako se pokazalo da jedan deo takozvane "javnosti" smatra da književnost treba da bude prostitutka politike; to znači da pisac slepo treba da ispunjava želje centara moći, a oni će mu zauzvrat baciti u prašinu neki novčić.
* GLAS: Kakav treba da bude pisac?
VLADUŠIĆ: Voleo bih da se pozovem na duh sumnje, kao i na Prvi amandman američkog ustava koji, između ostalog, govori i o slobodi govora. I to ne zato što želim da stvaram nekakvu apstraktnu književnu lepotu ili zato što želim da izražavam mržnju prema bilo kome, već zato što život u demokratskoj zemlji zamišljam kao slobodu izražavanja vlastite slike sveta koja je, u mom ličnom slučaju, zasnovana na Pekićevoj ideji sinteze nacije i demokratije. Jedno bez drugog ne ide. Ja mislim, dakle, da su stvari tu vrlo proste. Samo treba imati hrabrosti da se kao takve i sagledaju.
Sa margine se centar bolje vidi nego iz samog centra. Dakle, biti danas srpski pisac, odnosno pisac margine, znači imati evropsko obrazovanje i srpsko iskustvo. Stoga, margina nije jednako provincija. Sa margine se mnogo toga može videti, rekao Slobodan Vladušić
