Сликар Дејан В. Уларџић за “Глас Српске”: Умјетност је избачена са маргина друштва

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” сликар Дејан Уларџић из Шапца. Његова дјела су протеклог мјесеца изложена у Београду, у оквиру ретроспективне изложбе.

ГЛАС: У досадашњем стваралаштву да ли бисте могли да издвојите дјело које сматрате да је на неки начин обиљежило Ваш рад?

УЛАРЏИЋ: Постоји више слика које су круцијалне за одређене периоде. Можда прва слика, коју сам насликао у животу, обележава и мој “рукопис” и тематику којој сам остао доследан. Све се то може приметити иако је слика на доста нижем техничком нивоу. Та прва слика је специфична, јер показује да нисам морао трагати за својим “рукописом”.

ГЛАС: Постоје ли узори на чија дјела сте се освртали приликом стварања сопствених?

УЛАРЏИЋ: Не, јер од првог тренутка сам довољно чврсто веровао у себе и у оно што радим, да би ми били потребни узори. Сматрам да превелике или велике (како год) количине информација само сметају и убијају ту вашу сировост која је чиста, нетакнута, коју ако успемо сачувати од спољњих утицаја, тешемо, обрађујемо и можемо се надати да ћемо успети нешто постићи.

ГЛАС: У Вашим дјелима често видимо тамније тонове и мрачније призоре. Да ли можете да објасните такав начин пребацивања унутрашњег свијета на свијет слике?

УЛАРЏИЋ: Никада нисам имао потребу да размишљам о бојама које користим. Само пратим себе у тренутку и уживам у нијансама. Што се тиче мрачних призора не бих се сложио са том констатацијом. Ја живот око себе покушавам да улепшам да бисмо причу лакше прихватили. Моји призори су бајковити. Не знам да сликам мрачне призоре и да хоћу, јер само насловне странице јутарњих новина су довољно мрачне, да не идем даље, да не објашњавам колико људи свакодневно виђам на улици са рибљим очима. Људи који ходају, а у себи су мртви. Покушавам да поред доста лоших околности и људи не затрујем себе и своју уметност. Само покушавам да запишем ово време у којем сам.

ГЛАС: Да ли бисте рекли да неки Ваши радови имају сличности са познатим дјелима Жђислава Бексињског?

УЛАРЏИЋ: Можда је сличност само у некој филозофији, у размишљању о појединим периодима у људској историји. Ништа више.

ГЛАС: Како видите положај једног умјетника у данашњем друштву?

УЛАРЏИЋ: Ако нисте државни уметник или у другој варијанти - миљеник среће, онда је положај много јадан. Још ако у таквој ситуацији не желите да правите компромисе него хоћете да будете доследни себи и ономе што радите, онда је положај пун свакодневног бола, туге, преиспитивања. Светли тренуци су ту чисто да не бисте потонули. Обично кажем - Добро дошло наше “лудило”. Данас су на површини квазивредности, данас је битније имати школског друга за директора неког медија него имати таленат и свакодневно радити. Једна лаж поновљена десет пута, још путем медија, постаје истина. Незаинтересованост већег дела друштва у времену брзог живљења то још више олакшава. Са млађим нараштајима је још тужније. Главни “проблем” је да се упишу на силне академије и када се то деси, сматра се да је све решено. После завршетка школовања, кад изађу на црту, сами, без подршке, они су социјални случајеви. Уместо да им се тада даје подршка, кроз просторе, новчана средства, награде, све то се даје људима у годинама кад равнодушност преузима примат у осећањима. Уметност је некада била на маргинама друштва, а сада је шутнута и са маргина.

ГЛАС: Постоје ли неки умјетници млађе генерације за које сматрате да тек имају потенцијала да засјају правим свјетлом?

УЛАРЏИЋ: Остаће и успеће само они који су спремни да се одрекну много чега, они који ће сваки дан одлазити у атеље да раде, али не два-три сата и да лажу себе говорећи да чекају инспирацију (измишљена категорија којом се оправдава лењост), они који се неће задовољавати урађеним, него стално стремити ка што квалитетнијем, они који се труде да се отргну и од најмањег утицаја, они који ће брзо устати и кад падну.

ГЛАС: Шта су Вама сва Ваша дјела која створите, а шта мислите да могу да представљају свакоме ко их гледа? Може ли се емоција пренијети на такав начин?

УЛАРЏИЋ: Мени представљају мој дневник, један вид спасења, веровања, једноставно речено свој живот сам посветио својој уметности. А публици, надам се, представљају игру, иницијалну капислу за неке врсте размишљања, асоцијације. А да ли је могуће изазвати или пренети емоцију на другог? Уверио сам се да је и те како могуће и то на својој самосталној изложби у Јерусалиму, поводом њиховог празника - дана холокауста. И дан-данас остале су ми у сећању сузе неких, мени непознатих људи.

Аутентичност

ГЛАС: Колико је тешко створити аутентично дјело и представити га свијету?

УЛАРЏИЋ: После толико деценија поседујем осећај радости, осећај да се играм док стварам, осећај да сам успео да сачувам део детета у себи. А са друге стране лош сам “трговац”. Треба доста ствари да се уклопи да би дело било презентовано на прави начин. Могу вам се поклопити све коцкице, све да је идеално, али ако немате и трунку среће, све је џаба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.