Синзиана Равини, кустос Павиљона БиХ на Венецијанском бијеналу за Глас Српске: Универзитет катастрофе је критичка фабрика снова

Равинијева је магистрирала историју умјетности на Универзитету у Гетербуругу, докторирала књижевност на Универзитету у Хајделбергу, а тренутно пише други докторат из психоанализе на Универзитету Дидерот Парис 7. И то није све. Она је главна уредница  шведског "Paletten Art Journalа", предаје теорију на Универзитету Сорбона у Паризу, била је кустос изложби које комбинују умјетност, психоанализу и књижевност, па је сасвим јасно зашто је она један од кустоса Павиљона БиХ на Венецијанском бијеналу "Универзитет катастрофе". Када су се послије напорног рада и свечаног отварања "Универзитета катастрофе" слегли утисци из Венеције она је за "Глас Српске" говорила о сарадњи са Милаком, екипом Музеја савремене умјетности РС, идеји Павиљона, раду на престижном Универзитету, проблемима 21. вијека, стваралаштву....

ГЛАС:  Шта је то најбитније за Вас лично, што сте научили радећи са Раденком Милаком и осталом екипом на "Универзитету катастрофе"?

РАВИНИ: Прва ствар коју ми је Раденко Милак омогућио било је да откријем један потпуно нови начин гледања и сагледавања прошлих и садашњих катастрофа. Његове тамне, а опет свијетлеће боје и његово изузетно детаљно представљање крхкости човјечанства даје тим катастрофама једну духовну, скоро спасоносну димензију, потврђујући оно што је Бланцхот једном рекао: "Управо те мрачне катастрофе доносе свјетлост". Али, сама свјетлост није довољна. Морамо пронаћи начин да пловимо кроз катастрофе наших времена. Пројекат "Универзитет катастрофе" који су покренули Christopher Yggdre и Раденко Милак може се сматрати интелектуалним и естетским одговором на "The Raft of the Medusa" дјело француског сликара Théodora Géricaulta из 1818 године - један вид колективног настојања да се пронађу нови облици преживљавања у овом циничном и изузетно егоистичном свијету.

* ГЛАС: Многи који су били у Венецији сматрају да је идеја Павиљона БиХ/ РС јако снажна. Шта је најљепше било у том процесу рада, када се скупе различити људи спајајући свој таленат, знање, искуство у хуману цјелину звану умјетност?

РАВИНИ: Заиста сам срећна и поносна на то што смо успјели да спојимо, на изложбеном нивоу, дијалог између Милакових и Урањекових радова, а и тај начин на који они комуницирају и утичу на друге умјетнике: Ламин Фофана и његову "психогеографску" звучну мапу, емотивни "њундер краммер" Јуана Педра Фабреа, "порно-фантастичне" свјетове Сидсела Меинецхеа Хансена, затим перформанс Nillsа Bechа и Иде Екблад о катастрофама љубави, а да не спомињем и истраживање Loulou Cherinet које ће представити касније током пројекта, Такође, веома сам узбуђена и поносна на интелектуалну платформу коју смо створили са каталогом који смо урадили као и са специјалним, дуплим издањем "Paletten Art Journal" који се бави катастрофама и жељама које, као што можда знате, имају исти коријен, поријекло. Ове ствари нису ништа друго до резултат веома плодоносног пријатељства. Christopher Yggdre је играо веома важну улогу, јер је позвао Фредерика Свенска, Ану ван дер Влиет и мене како би било кустоси-сарадници ове изложбе. Ми смо, са свој стране, позвали осам предивних умјетника за које смо вјеровали и знали да могу да прошире и дораде сам концепт. Радећи на овом пројекту, сваки дан, неколико мјесеци, у Паризу са Кристофером, Julie Banâtre и Léa Perier, стварајући каталог је био једна истинска авантура, уз неминовна путовања у Бањалуку и Венецију. Иза сцене, најљепша ствар током изложбеног процеса била је та размјена знања, наше константне дискусије, које су ме подсјетиле на моје студентске дане. Наш "Универзитет катастрофе" има тај квалитет да не покушавамо нити желимо да произведемо маркетиншки - оријентисано знање. Напротив, он ствара оно што би, заправо, сви универзитети требало да створе, а то је платформу која нам омогућава да критикујемо свијет у којем живимо, али да истовремено, сањамо о бољем свијету. "Универзитет катастрофе" самим тиме може бити представљен као критичка фабрика снова која нам омогућава да пронађемо тачке отпора у овом разочараном свијету. Новембра ове године, планирамо да организујемо један велики конгрес у Венецији, са умјетницима, филозофима и научницима из цијелог свијета, који ће нам помоћи да размислимо и промислимо још једном о жељи катастрофе и катастрофи жеље.

* ГЛАС:  Какав су на Вас утисак оставили људи из Бањалуке са којима сте се дружили у протеклом периоду?

РАВИНИ: Оно што ми се заиста свидјело код људи у Бањалуци, који су изузетно вриједни људи, јесте тај невјероватан хумор и топлина. Подсјећају ме на лекцију која сам научила врло рано у животу, а то је да се многе ствари могу постићи изузетним смислом за хумор. Имам то изражено увјерење да се цивилизација или чак култура најбоље могу бити мјерити њиховим односом према хумору.

* ГЛАС: Главна сте уредница шведског "Paletten Art Јурнала". Колико имате новинара каквим темама се баве. На шта је концентрисана уредничка политика?

РАВИНИ: Заправо дијелим позицију главног уредника заједно са Фредериком Свенском, који је један од мојих најстаријих и најдражих пријатеља, јер знате како кажу, двије главе су увијек боље од једне. Имамо невјероватан уређивачки колегиј, са оштроумним и изузетно креативним људима попут Patrika Haggrenа, Fridr Sandström, Maje Hammarén, Antona Göransson и Andreasа Christakisa, који је уједно и наш графички дизајнер. Још откако смо почели сарађивати и уређивати овај магазин 2011. године, наш главни фокус је био на аутономији. Дакле, како се изборити за интелектуални и естетску аутономију у свијету којим владају капиталистичке и фашистичке снаге? Такође, наш циљ је да сагледамо како систем умјетности може да допринесе хегемонији капиталистичких, фашистичких и не тако небитних, расистичких снага? Протеклих година објавили смо текстове познатих мислилаца данашњег времена.

* ГЛАС: Предајете теорију на Универзитету Сорбона у Паризу. Шта је то најбитније, што покушавате да пренесете на своје студенте?

РАВИНИ: Настојим да научим своје студенте да "осјећају", а не само размишљају и мисле. Свијет умјетности већ дуже времена страдава од тих неких апстрактних теоретских модела који нас спречавају да саслушамо и приче других. Моја предавања су прилично оријентисања на приповиједање, али и на "теорију афекта". Како писати и говорити о умјетности на начин који, заправо, отвара наша срца? Дакле, да скратимо причу, која је, иначе, дугачка; морамо отворити наше срце, баш као што нас је Мали Принц научио да то урадимо....

* ГЛАС: Били сте кустос изложби које комбинују умјетност, психоанализу и књижевност. Кроз све те сфере могуће је анализирати свијет око себе. А како бисте ви опсали спој умјетности и психоанализе?

РАВИНИ: Па, умјетност је најбољи начин да отпутујете у оно што зовемо бесвјесно стање. И Фројд и Лакан су користили умјетност за своје психоаналитичке радове. Заинтересована на који начин кустоси могу да трансформишу један изложбени простор у путовање кроз бесвјесно, и већина изложби на којима сам била кустос су се бавиле жељом продирања у најскривеније зоне наше свијести и ума. Јер, тек када схватимо и разумијемо сами себе, можемо схватити и разумјети свијет око нас.

* ГЛАС: Мислите ли да је могуће пронаћи пут до правих вриједности и до самог себе у овом, по много чему катастрофичном 21. вијеку?

РАВИНИ: У праву сте када кажете "пут до самог себе" јер је аутентичност заправо у једној великој кризи, још од појаве романтичарског дискурса. Ко смо ми, заправо? То је можда и највеће питање које човјечанство може поставити самом себи. Када смо истински искрени према самом себи? Не знам. Постоји и оно што је рекао Артур Рембо: "Ја сам други". Ко је тај што жели у нама, када желимо нешто? Да ли сам то заиста ја или неко други жели то умјесто мене? Можемо пронаћи пут до самог себе и бити истински своји тек када пронађемо ту танку линију између истинске жеље и жеља које други пројектују на нас. 

Повлачење и стварање

* ГЛАС: Када можемо очекивати Ваш долазак у Бањалуку?

РАВИНИ: Не могу дочекати да се вратим у Бањалуку. Заиста ми се допада та топла и пријатељска атмосфера која проистиче из музејског тима, самог града, прелијепог окружења, а притом да не заборавим и храну. Заиста морам да почнем да учим језик. Јер ко зна, можда се једног дана преселим у Босну. Раденко ми је рекао да имате предивно језеро, недалеко од Бањалуке, са кућама које се могу изнајмити на неко вријеме. Јер, ја с времена на вријеме, волим да се повучем из свијета како бих писала и размишљала без било каквог вањског узнемиравања. Ако би било мјесто гдје бих вољела да се повучем, засигурно би то биле те кућице поред језера...

***********

Sinziana Ravini, curator of Bosnian Pavilion at Venice Biennale: "University of Disaster" is a critical dream factory

The  artist with impressive background, born in Sweden and living in Paris, Sinziana Ravini was brought by creative pathways towards connection  with Banja Luka artist Radenko Milak, to their mutual joy. Ravini got her Master's degree in Art History from University of Gothenburg and her Ph.D in literature, from Heidelberg University. She is  currently writing another doctoral thesis on psychoanalysis at University Diderot Paris 7. And this is not all. She is also editor-in-chief of Swedish "Paletten Art Journal" , teaches theory at parisian Sorbonne University, and was curator of exhibitions which combine art, psychoanalysis and literature. And that's why it's quite clear why she is one of the curators of Bosnian Pavilion at Venice Biennale , " University of Disaster "., Ravini talked to "Glas Srpske" about cooperation with Milak and team of RS Museum of Contemporary Art, after heavy work and opening of  " University of Disaster ". She talked about impressions from Venice, the idea of Pavilion, work on prestige University, problems of 21st century, creative work...

* GLAS:   What was the most important thing you learned from working with Radenko Milak and the rest of the "University of Disaster" team?

RAVINI: The first thing that Radenko Milak enabled me to discover was an entirely new way of looking and reflecting upon past and current disasters. His dark and luminous water colors and his extremely detailed rendering of the fragility of mankind give disasters a spiritual, almost redemptive dimension, activating what Blanchot used to say: « It is the dark disaster that brings the light ». But the bringing of light is not enough. We also have to find a way to navigate through our time’s disasters. The University of Disaster project, initiated by Christopher Yggdre and Radenko Milak, can be seen as an intellectual and aesthetic response to « The Raft of the Medusa » by the French romantic painter Théodore Géricault in 1818 - a collective effort to find new forms of survival in a cynical and highly egotistical world.

* GLAS:   A lot of the people who where in Venice think that the idea of the pavilion is very strong. What was the most beautiful thing during the process of coming together with different people, combining their talent, knowledge and experience?

RAVINI: I’m extremely happy and proud of what we’ve succeeded in bringing together, both on an exhibitional level, with the dialogue between Randeko Milak’s and Roman Uranjek’s works, and the way they interacted with the rest of the artists: Lamin Fofana’s “psychogeographic” sound map, Juan Pedro Fabra’s emotional wunder kammer, Sidsel Meineche Hansen’s porno-fictional worlds, Nils Bech’s and Ida Ekblad’s performance of the disasters of love, Geraldine Juarez and Joel Danielsson’s mesmerizing memento mori freezer, not to mention Loulou Cherinet’s research on our time’s disasters that she will present later on in the project. I’m also very excited about the intellectual platform that we’ve created with the catalogue we’ve produced and the special double issue of Paletten Art Journal dealing with disaster and desire that, by the way, share the same root as you may know. These things are nothing but the result of a very fruitful friendship. Christopher Yggdre played a very important role, inviting Fredrik Svensk, Anna van der Vliet and myself to co-curate the show. We invited in our turn 8 wonderful artists that we thought could expand and rethink the concept. Working on this project, every day, for several months, at l’Agence à Paris, with Christopher, Julie Banâtre and Léa Perier, creating the catalogue was a true adventure, not to mention all our trips to Banja Luka and Venice. Behind the scenes, the most beautiful thing during the process of the exhibition was the sharing of knowledge, our constant discussions, that reminded me of my student times. Our disaster university has the quality of not trying to produce quantifiable market-oriented knowledge. On the contrary, it produces what universities should be about, a platform that enables us both to criticize the world that we’re living in, and dream about a better one. University of Disaster can therefore be seen as a critical dream factory that enables us to find points of resistance to a disenchanted world. In November we will organize a huge congress in Venice with artists, philosophers and scientists from all over the world, that can help us think and rethink the desire of disasters and the disaster of desire.

* GLAS: What impression did the people from Banja Luka leave you given you've spend some time together?

RAVINI: What I really adored with the people from Banja Luka, who by the way are very hard working people, was their incredible humour and warmth. They remind me of a lesson I learned very early in life: that most things can be achieved with a strong sense of humour. I have the strong conviction that a civilization or culture can best be measured by its relation to humour.

* GLAS: You are the chief editor of Paletten Art Journal. How many journalists work for you and what topics do you cover? What is the main focus of your paper?

RAVINI: I’m sharing the position of chief editor of Paletten Art Journal together with Fredrik Svensk, who is one of my oldest and dearest friends, since you know, two heads are always better than one. We also have an incredible editorial board, with very sharp and creative people like Patrik Haggren, Frida Sandström, Maja Hammarén, Anton Göransson, and Andreas Christakis, who is also our graphic designer. Ever since we started directing it in 2011, the main focus of Paletten has been  “autonomy”. How can we fight for an intellectual and aesthetic autonomy in a world that is ruled by capitalistic and fascist forces? We also look at how the art system in itself contributes to the hegemony of capitalist, fascist, and not least - racist forces. We have over the years published texts by very prominent thinkers such as Chantal Mouffe, Simon Chritchley, Graham Harmann, Pamela M. Lee, Claire Bishop, Sven Olov-Wallenstein, Mikkel Bolt, Ina Blom & Nina Möntmann, just to mention a few.

* GLAS: As a teacher at the Sorbonne University in Paris, what do you concentrate the most on giving to your students?

RAVINI: I try to make my students “feel”, not only “think”. The artworld has for a long time now suffered from abstract theoretical models that prevent us from caring and listening to each other’s stories. My teaching is very storytelling oriented, but also very keen on “affect theory”. How can we write and speak about art, in a way that opens up our hearts? Well, in order to make a very long story short - we have to look with our heart, as The Little Prince in Saint Exupery’s famous novel, learns to do…

* GLAS: As a curator, in your previous exhibitions you usually combine the arts, psychoanalysis and literature. How would you describe the joining of art and psychoanalysis?

 RAVINI: Well, art is the best way to travel into the unconscious. Both Freud and Lacan used art as a tool for psychoanalytic readings, both of themselves and their patients. I’m interested in how curators can transform the exhibition space into a journey into the unconscious, and most of my curated exhibitions have dealt with the desire of penetrating the most hidden zones of our mind. It’s only when we’ve understood ourselves that we can start understanding the world.

* GLAS: Is it possible to find value and connect to our true selves today, given that we are surrounded by social media that promotes false lives, reality program and everything else that the 21st century has brought upon us?

RAVINI: You’re right to say “our true selves”, since authenticity has been in crisis, ever since the arrival of romantic discourse. Who are we? That’s perhaps the biggest question that mankind can ask itself. When are we true to ourselves? I don’t know. “Je est un autre” (I is another) said Rimbaud. Who desires in us, when we desire? Is it really me, or someone else, desiring in my place? “Desire is the Desire for the Other”, said Lacan. We can only become true to ourselves when we discover the very fine line between our true desire, and the desires that other project on us.

* GLAS: Can we expect a visit to Banja Luka soon?

RAVINI: I can’t wait to return to Banja Luka. I really love the warm and friendly atmosphere emanating from the museum’s team, the city, the beautiful surroundings, and not least, the food! I just have to start learning the language. Who knows? One day, I might even move to Bosnia. Radenko told me that you have a beautiful lake, not far from Banja Luka, with houses that one can rent for a while. I love withdrawing from the world, now and then, so I can write and think without any external disturbance. If there is a place I would like to withdraw from the world, it would most certainly be one of those houses, on the edge of a lake in the Bosnian country side…

By ALEKSANDRA MADŽAR,  photo: D. Danilovic

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.