Симона Чупић о изложби Београд Јована Бијелића: Еруптивна снага умјетника пренијета на дјела

Рекла је ово у интервјуу "Гласа Српске" историчар умјетности, професор и аутор изложбе "Београд Јована Бијелића" Симона Чупић. Изложба је послије Београда и Новог Сада тренутно постављена у Бањалуци у Музеју савремене умјетности Републике Српске.

Истражујући живот и дјело овог великог српског сликара, који је био миљеник свих, а нарочито Црњанског, Чупићева истиче да свака подробнија анализа Бијелићевих слика сеже и у разматрања његових замршених друштвених улога.

* ГЛАС: Какав је, у ствари, био Јован Бијелић?

ЧУПИЋ: Наиме, очекивало би се да као (један од омиљених) сликара грађанске елите и сценограф Народног позоришта, припада грађанској елити - па ипак његов начин живота, простори кретања и систем вредности не негују грађанску комоцију. Зато је на сликама изван "наруџбина", очигледно одсуство сваке врсте конформизма, питорескних детаља и "креирања атмосфере". Реч је о оним сликама између жанра и портрета, кафанским сценама, које настају више као улични призори, мање као портрети, више тренутна импресија, мање анализа човека.

* ГЛАС: Креирањем изложбе о Јовану Бијелићу, хтјели сте да га покажете као другачијег, београдског сликара. Чиме сте се заправо водили радећи ову изложбу, која је тренутно доступна за публику у Музеју савремене умјетности РС у Бањалуци?

ЧУПИЋ: Дело Јована Бијелића је јавности одлично познато. У српској и југословенској историји уметности педантно је обрађено. Када анализирате једно такво дело бројне су предности али и тешкоће, треба отворити нека нова питања. Ипак, оно што је било заједнички именитељ свих досадашњих интерпретација је идеја о Бијелићу као "сликару босанског крајолика". Ова изложба и каталог који је прати представљају, међутим, публици Бијелића и као "београдског сликара". Сликара људи, града, друштва, тренутка - наравно, и босанске носталгије истовремено. То је прича коју је обликовало пола века живота у једном (другом) граду. Јер не заборавите - носталгија је могућа само када сте измештени…

* ГЛАС: Бијелића је кроз цијели његов живот пратило сјећање на Босну и босански пејзаж. На који начин је он то заправо радио?

ЧУПИЋ: Слике Босне идеализоване су представе младалачких дана које, у зрелости и измештености, евоцира идиличним пределима. Овај типски призор, предмет интензивног процеса понављања конституише у Бијелићевом опусу мит о одређеном крајолику прожет личним доживљајем и носталгичним сећањем. Чини се и да овај мотив до краја ослобађа Бијелићеве модернистичке радозналости. И премда је то, наравно, видљиво у форми коју историографија препознаје као "експресионистичку", не треба превидети ни "експресионистички" потенцијал наратива. Другим речима, када Бијелић инсистира на дечијим сећањима говорећи о Босни, он дуплира "експресионизам" слике наслањајући се на онај његов сегмент који препознаје "изворно" као уточиште и последњи бастион неисквареног, исконског, моралних и духовних вредности, чистоте дечије перцепције и нетакнуте природе.

* ГЛАС: Незаобилазан дио Бијелићевог стваралаштва су свакако и његови потрети и приче везане за њих. Можете ли нам приближити како су они у ствари настајали?

ЧУПИЋ: Током претходних деценија бројни Бијелићеви портрети пали су у заборав, оцењени као остварења недовољно високог домета. Нема сумње да је овоме умногоме допринео и сам сликар који се неких радова свесно одрицао напомињући како их не цени, те како није имао слободу да ствара већ је испуњавао жеље наручиоца. Истовремено са Бијелићевим "одрицањем", поједине портрете, сходно сопственом интересовању и критеријуму, "занемарила" је и формалистички настројена критика. Ипак, (макар) неки од ових радова отварају нам се и кроз једну другачију перспективу. Пре свега као прича о нарастајућем грађанству, односно "њиховом" сликарству, прилагођавању и истовременом уздизању модерног, укусу, критеријумима, дометима, интересовањима. Бијелић је, у том смислу, портретиста али истовремено и хроничар међуратне буржоазије. Бројни портрети, и још више на њима сликани детаљи, драгоцена су и занимљива мапа за сумирање утисака о укусу српског друштва. Као део филигранске мреже референтних симбола, насликани предмети, постају посредна студија личности, статусни елемент буржоаске стварности, преображаја друштва, начина на који се жели бити виђен…

* ГЛАС: Рекли сте да је изложба у Бањалуци некако за Вас најемотивнија, јер се Бијелић "вратио кући". Можете ли нам приближити тај осјећај који сте имали гледајући његове слике у Београду, Новом Саду И напосљетку у Бањалуци?

ЧУПИЋ: Суштински то је и даље иста изложба. Али као да не би била сасвим комплетна да није стигла у Босну. Изложбу је у Београду видело 45.000 људи, интересовање је било велико и у Новом Саду, верујем да ће је и публика у Бањалуци волети. Током трајања у Београду слушали смо о Бијелићу од његове ученице Неге Јевтић какав је био, чему је подучавао своје млађе колеге. Могло је да се размишља о целокупном уметниковом опусу уз емисију Лазара Трифуновића која је свакодневно емитована баш као и на изложби у Музеју савремене умјетности РС. Оно што је у Галерији Матице српске било посебно, свакако је научни скуп о уметнику који је организован у склопу изложбе. То је била прилика да се о Бијелићу говори на још комплетнији начин, интерпретацијама историчара уметности, музеолога... Када се крајем августа изложба затвори иза нас ће остати читава једна године током које се на различитим местима, кључним за самог Јована Бијелића, из различитих перспектива интензивно размишљало о овом важном уметнику. Сматрам то највећим доприносом изложбе "Београд Јована Бијелића".

Уточиште

* ГЛАС: Колико је, по Вама, низ трагедија у приватном животу утицао на стваралаштво Јована Бијелића?

ЧУПИЋ: Чини се да је Бијелић своје трагедије чувао у себи… Нема сумње да је ту неколико слика, попут "Тамног предела", које носе одређену тескобу, дух једног тешког времена, али основни утисак је да је сликарство за Бијелића било уточиште. У сваком тренутку, а посебно у моментима тешкоћа и криза.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.