Ранко Поповић, професор Филолошког факултета у Бањалуци, за “Глас Српске”: Симболички значај ћирилице немјерљив

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци и предсједник Друштва наставника српског језика и књижевности РС Ранко Поповић. Он је један од учесника Форума о ћирилици који ће бити одржан у сриједу.

ГЛАС: Како посматрате положај ћирилице у дигиталном добу, у којем је она скрајнута и потиснута, и како то поправити?

ПОПОВИЋ: Не би се могло рећи да су дигиталне технологије основни узрок те потиснутости. Језичка политика и употреба писма унутар једне заједнице су ствари које се планирају, креирају па и законски регулишу. Бугари и Руси су исто тако под утицајем дигиталних технологија, али нису скрајнули ћирилицу, већ је усклађују с новим технологијама на све начине. Кад сте чули или видјели да је неко у Србији или Републици Српској у електронским медијима креирао нешто што афирмише српски језик и ћирилицу? Гдје год да забасате у том информативном простору, нуде вам се или хрватски или босански језик, а ћирилици готово ни трага. То је отворена утакмица и само је питање колико ви у њу улажете, а улагати се мора системски.

ГЛАС: Да ли се битка губи под утицајем енглеског језика?

ПОПОВИЋ: Ни енглески нити било који други свјетски језик ту нису проблем. Појачана и неоправдана употреба туђица је показатељ недостатка језичке самосвијести, недоучености, у многим случајевима чак и покондирености. Што се нас тиче, то је већ одавно исмијао Стерија и ту би требало да нам је ствар јасна. Срби, уосталом, никад нису били превелики језички чистунци и то с пуним правом, с пуним повјерењем у моћ сопственог језика, рекао бих. Главни проблем кад је у питању ово о чему говоримо јесте држава. На том нивоу се ствари креирају, регулишу и остварују путем мреже друштвених институција. Ако се зна шта се хоће, то се осмисли унутар научних институција и спроводи преко школског система, у администрацији, привреди, у медијском простору, на свим нивоима. Како ствари сада стоје, не би се рекло да ми знамо шта хоћемо.

ГЛАС: Како тако лако заборављамо значај сопственог писма? Колико се трудимо да свакодневно користимо ћирилицу и зашто је то постало толико проблематично?

ПОПОВИЋ: Оба ова питања морали би поставити најприје сами себи сви који говоре српским језиком. Требало би искористити све начине поучавања, јер док некоме нешто темељито не објасните, тешко да ће он то прихватити. Начина је много, али код нас се углавном све своди на редовну школу, што није довољно, а често ни посебно квалитетно. Употреба ћириличног писма није пуко техничко питање. Симболички значај ћирилице је огроман. Неки су тога свјесни, многи и нису, отуда и разнолики приступи. Један мој пријатељ, рецимо, принципијелно не одговара на латиничну електронску пошту, што могу да разумијем, али и да сматрам претјераним. “Хлебна доброта ћирилице”, како у једној пјесми каже Милован Данојлић, за нас Србе је необично важан идентитетски знак.

ГЛАС: Да ли на утицај региона можемо гледати као на притисак околине и већине, те због тога идемо линијом мањег отпора у коришћењу једног писма?

ПОПОВИЋ: То може бити само плитак изговор, никако и ваљан одговор. Кад бисмо били у стању да своју језичку политику и употребу писма на прави начин утврдимо и спроводимо, што зависи само од нас, од тога би имали велику корист и наши сународници у бившим југословенским републикама чији је национални статус крајње климав, као и толики наш свијет у дијаспори. Највећа одговорност је на Србији, потом на Републици Српској. Поједина питања из ове области још нису до краја ни научно усаглашена на свесрпском простору.

ГЛАС: Какав значај за Вас има Форум о ћирилици и мислите ли да ће остварити планиране циљеве и намјере?

ПОПОВИЋ: Овај форум, као и сви претходни и будући скупови ове врсте, су добре прилике да се ствари стручно претресу и мало више заинтересује јавност. Ако ће стварно иницирати рјешавање проблема, а то, понављам, мора кренути са нивоа државе, онда је добродошао. У противном, биће то још једно бесциљно међусобно убјеђивање унутар једног круга стручњака који су ионако убијеђени у то што слушају. Поткријепићу ово једним врло конкретним примјером. Наиме, Друштво наставника српског језика и књижевности РС, чији је рад обновљен прије седам година и чији сам тренутно предсједник, организовало је до сада шест годишњих семинара за наставнике и за све то вријеме добило од нашег Министарства просвјете и културе новчану помоћ која једва да је довољна за ангажовање предавача на само једном семинару. Наш рад, као потпуно непрофитне организације, омогућила је за то вријеме Канцеларија за помоћ Србима у окружењу и дијаспори, која дјелује при Министарству иностраних послова Републике Србије. Средства добијена од њих искористили смо за рад Друштва, на општу корист, тек у седамдесетодстотном износу, док нам је наша Република узела тридесет процената на име пореза. Толико о тренутној слици заштите српског језика и ћирилице.

ГЛАС: Колико се у настави, мимо часова српског језика и књижевности, користи ћирилица и користе ли наставници и професори свој положај на прави начин?

ПОПОВИЋ: На ово питање немогуће је одговорити уопштено. Кад је у питању језичка култура, и наставници се као и остали, као и новинари, рецимо, дијеле на самосвјесне и несамосвјесне. Не треба гајити илузије да ових других нема чак и међу наставницима српског језика. Треба радити тако да свијест о језику и писму постане важна и културна и политичка чињеница. У том процесу не може бити изузетих од одговорности, поготово кад је ријеч о надлежним институцијама.

Издаваштво

ГЛАС: Колико домаћи издавачи покушавају да одрже и сачувају ћирилицу?

ПОПОВИЋ: Прије овог питања требало би поставити оно које гласи: Колико уопште имамо добрих домаћих издавача и зашто су неки од њих тако сурово прегажени у фамозном процесу приватизације? Једини већи државни издавач код нас, Завод за уџбенике, бар колико ја пратим, коректно се односи према основном националном писму. Приватним издавачима писмо се не може наметати одозго, они се равнају према својим циљевима и интересима, а могуће је да би били ћириличнији кад би се обавезали новчаним подстицајима из буџета. Универзитетско издаваштво је посебна прича. Свијест о важности ћирилице ту веома ријетко прелази границе катедара на којима се изучавају српски језик, књижевност и историја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.