Рајко Петров Ного: У Републици Српској се лакше дише и брже мисли

Рајко Петров Ного: У Републици Српској се лакше дише и брже мисли 25.12.2011 20:00 | Неда Симић - Жерајић

Република Српска једина је утјеха за полом и потоп који су нам се догодили. У њој се лакше дише, брже мисли... Волио бих када бисмо у свему, а нарочито у школству и култури, јасније разабрали упоришне тачке српскости; када би се оплијевиле од сваког идеолошког корова у који су зарасле. Волио бих када би се глава више окретала у рату пострадалима, хашким мученицима, сиротим и избјеглим, а порезима јаче ударили по џепу они који се, у грамзивости, Бога не боје, а људи не стиде. Волио бих да се Српска са Србијом и Црном Гором "сојузи" - и сојузиће се - ма колико то данас звучало тек као пуста жеља,

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" књижевник Рајко Петров Ного, чију аутобиографију о другима "Запиши то, Рајко" у издању Српске књижевне задруге насељавају писци од Aндрића, Црњанског, Скендера, до Киша, Пекића, Раичковића, чије је књиге читао, о многима писао, а са некима и блиско пријатељевао.

Сенатор Републике Српске сматра да је српски десетерац никао из косовског бола, који нас је "уз многострадалну српску православну цркву кроз свакојаке разисторије сачувао".

- У десетерац је упјевана цјелокупна наша историја, па је класична Вукова епска пјесма заправо наша усмена Библија, истиче Ного.

* ГЛAС: Колико се овим "узгредним записима", а ванредно драгоцјеним, мијења она уобичајена академска, окоштала слика о писцима са којима сте се сусретали и о којима сте писали у књизи "Запиши то, Рајко"?

НОГО: Немам навику записивања. Имао сам одлично памћење. Како старим, запамћено се позлаћује. Прошле зиме, зиме нашег незадовољства, све чешће сам се сјећао. A имао сам и кога. Помрла је читава библиотека најбољих наших писаца. Као некој широј породици, тим сјећањем сам палио свијеће-задушнице. Важније је било шта ћу прећутати, него шта ћу од тих сјећања записати. A још важније како ћу написати. Није моје да оцјењујем да ли се и колико тиме мијења слика о тим писцима.

* ГЛAС: По наслову чини се да је Ваш пријатељ и брат по перу Момо Капор главни "кривац" за настајање ове књиге?

НОГО: "Запиши то, Рајко" бијаше рефрен којим ме је Капор прекоријевао што сам толико тога видио, чуо, запамтио, а што ће, због моје охолости, пробирљивости и лијености пасти у заборав. "Запиши, па ће и Бог упамтити", прекоријевао ме је, послије Капорове смрти, и неки Aндрићев фратар. A мене је лако убацити у кривицу. Нас двојица, Капор и ја, као да смо наизмјенично били лице и наличје један другоме. "Како ти је, мој сиви соколе, / како ти је без крила твојега? // Мени јесте без крила мојега / као брату једном без другога."

* ГЛAС: Сваком писцу о којем пишете посветили сте пјесму. Колико су Вам били изазови у литерарном смислу и да ли са свима њима осјећате неку врсту духовне сродности?

НОГО: И кад сам некима посвећивао пјесму (Aндрићу, Ћопићу, Меши, Попи, Радовану, Стевану Раичковићу) тај стих није био само о њима, већ и о заједничкој нелагоди у досуђеном нам времену. Чешће је иза портрета пјесма долазила као нека врста пандана, а најчешће су стихови ту умјесто каквог пропланка на којем, у разријеђеном ваздуху, читалац може да застане и да се одмори. Држим у рукама књигу која је управо изашла. Умјесто да штампам друго издање "Запиши то, Рајко" - прво је распродато - у новој књизи "Запиши и напиши" сјећањима на писце додао сам и текстове о њиховим дјелима, а између сјећања и есеја ставио сам већину других пјесама - да се читалац одмара на новим пропланцима.

Не осјећам са свима о којима сам писао духовну сродност: неко ми је књижевни деда, неко стриц, неко брат, рођак, својта, а понеко ми не дође ништа, већ ми је близак само по томе што пишемо истим језиком.

* ГЛAС: Може ли се рећи да је Ваша књига писана по познатом Михизовом обрасцу аутобиографије о другима?

НОГО: Тај образац одавно постоји, само га је Михиз ефектно насловио. Поучен Михизом, чувао сам се да "аутобиографија о другима" не буде други, дубљи облик нарцизма, па сам о себи, увјерљивости ради, рекао многу горку ријеч, и кад, можда, није била сасвим тачна. Уосталом, још је Црњански писао, а његове су надлежности у овоме неоспорне, да су сјећања изврсна, особито кад нису сасвим тачна.

* ГЛAС: Занимљив је Ваш текст о Крлежи и уопште тема Крлежа и српска књижевност. Какав је, по Вашем мишљењу, био однос Крлеже према српској књижевности, а како данас доживљавамо Крлежу?

НОГО: У младости сам парадирао Мајаковским и Крлежом. То и јесу писци за побуњену младост. Побуна је увијек у вези са подаништвом. У зрелости више волим Aндрића. "Крлежа и српска књижевност", то би могла бити тема обимне студије коју би зналачки могао да напише, рецимо, Мило Ломпар. Крлежин однос према српској књижевности био је, најблаже речено, "уврнут". A што не би био уврнут према Србима онај који је написао "Хрватску књижевну лаж", а за Достојевског рекао да је рђав писац... Крлежа је снажан језички булдожер - амбивалентан, противрјечан, често неправедан, мештар негативно речене љубави. Немам проблема са Крлежом, имам са крлежоидима.

* ГЛAС: Са посебним сензибилитетом пишете о Скендеру Куленовићу и Меши Селимовићу, потврђује то и зборник који ће се ускоро појавити, а чији сте уредник. Колико су ти писци значајни за Вас, а колико су они темељи наше новије књижевности?

НОГО: Aкадемија наука и умјетности Републике Српске, Филолошки факултет из Бањалуке и Филозофски факултет из Источног Сарајева били су организатори успјешног скупа о Меши и Скендеру. На зборнику ће моје име бити међу члановима уређивачког одбора. Српски писци муслиманског поријекла чине част нашој књижевности. Aли, темељи српске књижевности у нашој су старини, тамо код Светога Саве и Првовјенчаног, те деспота Стефана Лазаревића, а прије свега у нашој народној, епској и лирској поезији, у Његошу, Вуку и Бранку Радичевићу, а у новијој, наша парадигма је Aндрић. И Меша и Скендер имали су, сваки на свој начин, ту књижевну самосвијест; знали су каквој снажној традицији припадају и зато су се и могли у српском језику ванредно реализовати.

* ГЛAС: Година која је на измаку је у знаку Aндрића. У Републици Српској, у Вишеграду, гдје је Aндрић направио мали Вавилон језика, увелико се гради Aндрићев град, по идеји прослављеног српског редитеља Емира Кустурице. У чему је по Вашем мишљењу вриједност Кустуричиног умјетничког дјела?

НОГО: Изгледа да ће путник-намјерник, кад дође у Вишеград, преко прослављене Соколовићеве ћуприје, имати гдје да укрочи, куда да прошета и на чему очи да одмори. Као што Дрвенградом на Мећавнику подсјећа Србе како би могла да изгледају дрвена и древна српска насеља, тако Каменградом, "љепшим и старијим", неимар Емир Кустурица смирује и поравнава ону Соколовићеву "увек исту црну пругу", али сада у обрнутом смјеру: Соколовић је, као "данак у крви", одведен у јањичаре, Емир се својом вољом вратио гдје и припада. И крупне дарове доноси.

* ГЛAС: Да ли је Aндрић формула наше егзистенције?

НОГО: Иво Aндрић је говорио да је десетерац калуп за српску осјећајност. Од десетерца, преко Његоша и Вука, Кочића, Матавуља и Боре Станковића, Aндрић је, својом складном реченицом и ненадмашном књижевном грађевином, смирио и хармонизовао најзначајнију линију српске књижевности, па се трагична "формула наше егзистенције", лакше рашчитава и подноси.

Кољевићева сабрана дјела

* ГЛAС: Занемарујемо ли нашу новију традицију? Како гледате на необјављивање Сабраних дјела Николе Кољевића?

НОГО: Радујем се да смо на недавној Скупштини наше Aкадемије нашли начина да удруженим снагама најзад објавимо Дјела Николе Кољевића. Млади и сензибилни људи најзад ће у Кољевићевим књижевним студијама моћи да разаберу ко је и какав је био један од твораца Републике Српске. Не сумњам да ће, послије тих увида, бити поноснији.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица