Radiša i Ratko Teofilović: Svjetska baština u izvornoj muzici

Kada se nađete u njihovoj blizini onda ta čarolija dobija drugu dimenziju, jer su to u stvari dva toliko pozitivna čovjeka da radost i veselje življenja prenose na sve oko sebe. Činjenica kojom se ponose da zajedno imaju 90 godina i da im to niko ne vjeruje, samo ih hrabri da i dalje budu velika djeca.

* GLAS: Da li muzika čini da budete tako svježi i mladi?

TEOFILOVIĆI: Duh i razmišljanje, ako ste ceo život negde duboko u sebi dete, onda imate šanse da ceo život budete mladi. Uopšte ne razmišljamo o prošlom i budućem vremenu već jednostavno živimo svoj život.

* GLAS: Kvalitet interpretacije navodi nas, vjerovatno na često postavljano pitanje, da li ste školovani muzičari?

TEOFILOVIĆI: Često nam se postavlja to pitanje. Smatramo da je za muziku najvažniji dar i kada muzika postane nauka, muzika nestaje. Mi smo dugo godina pevali u horu, čitavih sedam godina i od devedesete radimo samo istraživanje starih natpeva i aranžmanske obrade koje sami radimo i koje do sada nisu zabeležene notalno i smatramo da je to neki deo autorskog pečata koji prepoznaju ne samo ljudi sa ovih prostora već širom sveta. Mi ni sada nemamo nikakve muzičke škole.

* GLAS: Kako pronalazite pjesme koje izvodite?

TEOFILOVIĆI: Ima onih koji su se pre nas bavili sličnim poslom. To je Miodrag Vasiljević, jedan od najznačajnijih etnologa prošlog veka, koji je uradio etnomuzikološke zapise sa Kosova i Metohije, Leskovca, Makedonije, Sandžaka to je najveći izvor.

* GLAS: Kad pjevate publika ima osjećaj da se potpuno isključite i kao da niste stvarni?

TEOFILOVIĆI: Ljudi nam kažu da naš nastup nije koncert, to je više od koncerta, to je neko stanje koje danas ne postoji, ali to je verovatno dar koji nosimo. Međutim, pričati o daru, a ne raditi na njemu i nemati odgovarajući etički odnos prema svom daru je isto skrnavljenje svega onoga što radite. Odnos nas dvojice prema svemu tome je poseban i to je verovatno to stanje koje publika prepoznaje.

* GLAS: Ko je najzaslužniji što ste, iako niste namjeravali, ipak, postali vrhunski izvođači?

RATKO TEOFILOVIĆ: Dolaskom Predraga Peruničića u Čačak, gde smo rođeni, kad je čuo prvi moj ton, rekao je - ovaj mora da dođe u hor. Radiša je tada bio bolestan i Peruničić je bio toliko uporan da je preko 5.500 srednjoškolaca testirao i napravio u početku hor od 200 ljudi. Posle je došao i Radiša i bili smo u tom horu sve do Peruničićeve iznenadne smrti. On nam je rekao da ćemo nešto napraviti posebno u muzici. Mi nismo bili svesni tog dara. On je kod dežurnog učenika uvek ostavljao ceduljice da su probe hora svakog utorka i četvrtka i da moramo da dođemo. To je bio jedan poseban čovek. Nismo tada bili svesni da se tu radi o nečem ozbiljnom.

* GLAS: Kako vas prihvataju u inostranstvu?

TEOFILOVIĆI: Putujemo mnogo, ali naši ljudi vrlo slabo dolaze na takve stvari. Nedavno smo imali turneju i u Nemačkoj, nekih 14 gradova, ali su našu publiku uglavnom činili Nemci, što, sa druge strane, samo govori da ova muzika prevazilazi granice nacionalnog, već počinje da bude univerzalno. Oni prepoznaju i osećaju svetsku baštinu u tome, a nama je čast da tako predstavljamo našu staru izvornu narodnu muziku.

* GLAS: Koliko imate snimljenog materijala i kakvi su vam planovi?

TEOFILOVIĆI: Do sada smo snimili četrdesetak pesama na tri ploče. Sledi nam put u Ameriku i snimanje novog materijala sa čuvenim gitaristom Miroslavom Tadićem u Los Anđelesu, što će biti novi iskorak na svetskoj sceni. Bićemo gosti i predavači na univerzitetu gde radi Tadić. Njih strašno zanima praksa, iskustvena stvar, kako dolazi do tog zvuka koji nas dvojica pravimo.

* GLAS: Da li ste imali ponude da radite filmsku muziku?

TEOFILOVIĆI: Reditelj Đorđe Kadijević je imao želju da snimi naše glasove kroz neki film koji bi on radio. Mislim da ste u pravu da bi se jedna tako specifična muzika sigurno proslavila kroz neki film. Primer da to može biti izuzetno dobro je grupa "Madredeuš" čija je muzika u filmu "Lisabonska priča" Vima Vendersa. Rado slušamo i grčku kompozitorku Elen Karioku, koja je napisala muziku za film "Odisejev pogled" Tea Angelopulosa. U Berlinu smo pronašli i kupili sve što je komponovala za film i pozorište. Slušamo tradicionalne narodne pesme iz raznih delova sveta, Živana Gasparijana, koji svira duduk i živi u Jermeniji, a radio je 12 ili 13 blokbastera, među kojima je i "Gladijator", tako da ta ideja o radu na filmskoj muzici živi u nama.

Pedagoški rad

* GLAS: Ima li onih koji pokušavaju da vas imitiraju i imate li možda svoje učenike?

TEOFILOVIĆI: Pedagoški rad zahteva trošenje, ali i da radimo ne bismo imali više od tri-četiri đaka i oni bi trebalo da budu spremni da čitaju knjige, gledaju dobre filmove, da budu spremni da na jednom visokom nivou posmatraju život, da su talentovani za život da bi mogli to da razvijaju kod sebe, to je kao vrhunski sport.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.