Радиша и Ратко Теофиловић: Свјетска баштина у изворној музици

Када се нађете у њиховој близини онда та чаролија добија другу димензију, јер су то у ствари два толико позитивна човјека да радост и весеље живљења преносе на све око себе. Чињеница којом се поносе да заједно имају 90 година и да им то нико не вјерује, само их храбри да и даље буду велика дјеца.

* ГЛAС: Да ли музика чини да будете тако свјежи и млади?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Дух и размишљање, ако сте цео живот негде дубоко у себи дете, онда имате шансе да цео живот будете млади. Уопште не размишљамо о прошлом и будућем времену већ једноставно живимо свој живот.

* ГЛAС: Квалитет интерпретације наводи нас, вјероватно на често постављано питање, да ли сте школовани музичари?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Често нам се поставља то питање. Сматрамо да је за музику најважнији дар и када музика постане наука, музика нестаје. Ми смо дуго година певали у хору, читавих седам година и од деведесете радимо само истраживање старих натпева и аранжманске обраде које сами радимо и које до сада нису забележене нотално и сматрамо да је то неки део ауторског печата који препознају не само људи са ових простора већ широм света. Ми ни сада немамо никакве музичке школе.

* ГЛAС: Како проналазите пјесме које изводите?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Има оних који су се пре нас бавили сличним послом. То је Миодраг Васиљевић, један од најзначајнијих етнолога прошлог века, који је урадио етномузиколошке записе са Косова и Метохије, Лесковца, Македоније, Санџака то је највећи извор.

* ГЛAС: Кад пјевате публика има осјећај да се потпуно искључите и као да нисте стварни?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Људи нам кажу да наш наступ није концерт, то је више од концерта, то је неко стање које данас не постоји, али то је вероватно дар који носимо. Међутим, причати о дару, а не радити на њему и немати одговарајући етички однос према свом дару је исто скрнављење свега онога што радите. Однос нас двојице према свему томе је посебан и то је вероватно то стање које публика препознаје.

* ГЛAС: Ко је најзаслужнији што сте, иако нисте намјеравали, ипак, постали врхунски извођачи?

РAТКО ТЕОФИЛОВИЋ: Доласком Предрага Перуничића у Чачак, где смо рођени, кад је чуо први мој тон, рекао је - овај мора да дође у хор. Радиша је тада био болестан и Перуничић је био толико упоран да је преко 5.500 средњошколаца тестирао и направио у почетку хор од 200 људи. После је дошао и Радиша и били смо у том хору све до Перуничићеве изненадне смрти. Он нам је рекао да ћемо нешто направити посебно у музици. Ми нисмо били свесни тог дара. Он је код дежурног ученика увек остављао цедуљице да су пробе хора сваког уторка и четвртка и да морамо да дођемо. То је био један посебан човек. Нисмо тада били свесни да се ту ради о нечем озбиљном.

* ГЛAС: Како вас прихватају у иностранству?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Путујемо много, али наши људи врло слабо долазе на такве ствари. Недавно смо имали турнеју и у Немачкој, неких 14 градова, али су нашу публику углавном чинили Немци, што, са друге стране, само говори да ова музика превазилази границе националног, већ почиње да буде универзално. Они препознају и осећају светску баштину у томе, а нама је част да тако представљамо нашу стару изворну народну музику.

* ГЛAС: Колико имате снимљеног материјала и какви су вам планови?

ТЕОФИЛОВИЋИ: До сада смо снимили четрдесетак песама на три плоче. Следи нам пут у Aмерику и снимање новог материјала са чувеним гитаристом Мирославом Тадићем у Лос Aнђелесу, што ће бити нови искорак на светској сцени. Бићемо гости и предавачи на универзитету где ради Тадић. Њих страшно занима пракса, искуствена ствар, како долази до тог звука који нас двојица правимо.

* ГЛAС: Да ли сте имали понуде да радите филмску музику?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Редитељ Ђорђе Кадијевић је имао жељу да сними наше гласове кроз неки филм који би он радио. Мислим да сте у праву да би се једна тако специфична музика сигурно прославила кроз неки филм. Пример да то може бити изузетно добро је група "Мадредеуш" чија је музика у филму "Лисабонска прича" Вима Вендерса. Радо слушамо и грчку композиторку Елен Кариоку, која је написала музику за филм "Одисејев поглед" Теа Aнгелопулоса. У Берлину смо пронашли и купили све што је компоновала за филм и позориште. Слушамо традиционалне народне песме из разних делова света, Живана Гаспаријана, који свира дудук и живи у Јерменији, а радио је 12 или 13 блокбастера, међу којима је и "Гладијатор", тако да та идеја о раду на филмској музици живи у нама.

Педагошки рад

* ГЛAС: Има ли оних који покушавају да вас имитирају и имате ли можда своје ученике?

ТЕОФИЛОВИЋИ: Педагошки рад захтева трошење, али и да радимо не бисмо имали више од три-четири ђака и они би требало да буду спремни да читају књиге, гледају добре филмове, да буду спремни да на једном високом нивоу посматрају живот, да су талентовани за живот да би могли то да развијају код себе, то је као врхунски спорт.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.