Ra­de Li­kić za Glas Srpske: Va­žno je sa­ču­va­ti zdrav ra­zum, to­plo srce i če­li­čni že­lu­dac

Re­kao je ovo u raz­go­vo­ru za "Glas Srpske" Ra­de Li­kić ko­ji je ne­da­vno obja­vio svo­ju prvu zbir­ku pri­ča "Đed ko­ji je ču­vao kar­pu­zu".

GLAS: Po ono­me što smo do sa­da sa­zna­li o knjizi, shva­ti­li smo da se u knjizi za­pra­vo ra­di o ve­li­čanju ži­vo­ta, ljuba­vi i is­ti­ne, ali i o je­dnom oma­žu hra­bros­ti i sve­mu ono­me što da­nas izu­mi­re.

LI­KIĆ: Ne bih se slo­žio da ljud­ske vrli­ne izu­mi­ru, one su sa­mo skraj­nu­te i na njima se ne in­sis­ti­ra, ali one su tu u ne­pro­mi­jenjenom obli­ku. U pro­šlos­ti su ljudi, ne­ki me­đu njima, oni prosvjećeniji, zna­li da os­ta­ve za­pi­se o ljud­skoj do­bro­ti i ve­li­kim dje­li­ma, dok su zlo, ko­jeg je i te ka­ko bi­lo, gu­ra­li po­ma­lo u za­pe­ćak. E, da­nas to ne­ma­mo. Da­nas pro­mo­vi­še­mo se­bi­čnost i lu­kav­stvo kao pri­hvatljiv, čak i po­željan obra­zac po­na­šanja. U pra­vu ste, ova knjiga po­ku­ša­va da ve­li­ča ži­vot, is­ti­nu, ljubav, hra­brost pred olu­ja­ma i pra­vil­ne izbo­re, ali go­vo­ri i o su­ro­vos­ti ljudi u su­ro­vim vre­me­ni­ma i po­ku­ša­va da obja­sni šta je ljude go­ni­lo na zlo, za­što je ta­da pri­hvatljivo bi­lo ne­što što nam se da­nas či­ni su­ro­vim i sva­ka­ko ne­pri­kla­dnim.

GLAS: Da li je mo­gu­će do­ves­ti u ve­zu ne­ka­dašnju, ovu iz knjige, i da­našnju Her­ce­go­vi­nu?

LI­KIĆ: I to je je­dna od am­bi­ci­ja knjige! Želja da po­ka­žem da su bio­gra­fi­je na­ših pre­da­ka, ko­lo­ple­ti njiho­vih ži­vo­ta i pos­tu­pa­ka na­ša du­ho­vna ta­pi­ja, na­ša ve­za sa ko­ri­je­ni­ma, naš te­melj, če­ga se mi da­nas po­ma­lo ola­ko odri­če­mo. Da­našnja Her­ce­go­vi­na jes­te po­ma­lo i ta sta­ra mit­ska Her­ce­go­vi­na. Na­ši pre­ci su ov­dje na ovim pros­to­ri­ma ži­vje­li još od srednjeg vi­je­ka. Ov­dje su pre­danja još ja­ka. In­sis­ti­ra se na ve­zi sa pro­šloš­ću, bar u ne­kim fol­klor­nim obi­ča­ji­ma. Ro­dbi­na sa stra­ne ko­ja, re­ci­mo, pro­ve­de bo­ži­ćne pra­zni­ke u na­šem kra­ju, os­ta­ne odu­ševljena tom ne­kom ar­hai­čnoš­ću, dre­vnoš­ću atmo­sfe­re tih da­na. Ma­kni­te se ma­lo iz op­štin­skih cen­ta­ra, ot­kri­će­te je­dan oka­menjeni srednji vi­jek, ma­lo is­prljan ci­vi­li­za­ci­jom. Ali, to po­la­ko nes­ta­je, a i vri­je­me je, da se na­ša­lim, da se pri­bli­ži­mo mo­der­noj ci­vi­li­za­ci­ji. Ono če­ga da­nas ima sve manje je, či­ni mi se, her­ce­go­va­čka pri­la­godljivost. Ne­ka­da su Her­ce­gov­ci osni­va­li srpske trgo­va­čke kvar­to­ve u gra­do­vi­ma i ka­sa­ba­ma či­rom Bal­ka­na. Krsma­no­vi­ći, Će­lo­vi­ći, Pa­ra­no­si uda­ri­li su te­melje mo­der­nog Beo­gra­da. U Banjalu­ci ima­te da­nas mu­zi­čku ma­ni­fes­ta­ci­ju "Da­ni Vla­de Mi­lo­še­vi­ća". Kom­po­zi­tor Vla­do Mi­lo­še­vić je zna­čaj­no mu­zi­ko­lo­ško ime, a otac Sa­va mu je ro­đen u je­dnom se­lu kraj Ljubinja. Her­ce­gov­ci su, re­ci­mo, iz­gra­di­li do­brim di­je­lom mos­to­ve, vi­ja­du­kte, pu­te­ve i iri­ga­ci­one sis­te­me Ka­li­for­ni­je. To­ga sve­ga ima po­ma­lo u knjizi, a da­nas ga ne­ma. Kao da su dru­gi kra­je­vi pre­uze­li pri­mat pre­du­zimljivos­ti i pri­la­godljivos­ti.

GLAS: Ka­ko su nas­ta­ja­le pri­če? Ko­li­ko du­go ste ra­di­li na njima?

LI­KIĆ: Da bu­dem is­kren, na pri­ča­ma sam ra­dio krat­ko, vrlo krat­ko. Do­voljan je bio mo­tiv, a oko njega bi se vrlo brzo iz­gra­di­la pri­ča. U du­gim šetnjama, ko­je pra­kti­ku­jem ra­di održa­vanja fi­zi­čke for­me, pa­dne mi ne­što na pa­met. Ne­či­ja izja­va, ne­ki pos­tu­pak, ne­ko sje­ćanje. Oko to­ga ra­zvi­jem radnju i kad se vra­tim ku­ći, ispi­šem pripovijetku. Je­dna mo­ja pri­ja­teljica, či­ta­ju­ći ih, vi­dje­la je tu ne­ku zao­kru­že­nu cje­li­nu i na­tje­ra­la me da to sve slo­žim u je­dnu zbir­ku.

GLAS: Šta je krajnji cilj ove zbir­ke? Da se sa­ču­va pri­ča o ne­ka­dašnjoj Her­ce­go­vi­ni, da se oda po­što­vanje ljudi­ma iz Va­šeg ži­vo­ta, da se obra­ču­na­te sa smrću, ili ne­što čet­vrto?

LI­KIĆ: Ne bih vam to ni sam znao re­ći. Valjda od sve­ga po­ma­lo što ste spo­me­nu­li. Mo­žda mi je cilj da bu­dem pi­sac i da od to­ga ži­vim ili da na­pi­šem ne­što što će se ljudi­ma svi­dje­ti pa da im ta­ko ulje­pšam par sa­ti ži­vo­ta. Da ih ne­što dir­ne, da ih ne­što na­smi­je, šta će vam ve­ći cilj? Za­is­ta ne­mam am­bi­ci­je da imam ne­ku po­ru­ku s ovom knjigom, mo­žda je to ne­što če­mu stre­mim, a to bih opi­sao poj­mo­vi­ma: zdrav ra­zum, to­plo srce, su­za u oku i če­li­čni že­lu­dac. Zna­či da bu­de­mo mu­dri, do­bri, sao­sje­ćaj­ni, ali i ja­ki pred ži­vo­tnim ne­da­ća­ma.

GLAS: Da li ima­te pla­no­ve za ne­ku bu­du­ću knjigu? Da li će bi­ti mo­žda ne­ka­kav nas­ta­vak ove?

LI­KIĆ: U pla­nu je nas­ta­vak ove knjige, za­tim nas­ta­vak ra­da na mo­no­gra­fi­ji o "Ame­ri­kan­ci­ma", a imam i ne­ku ide­ju u her­ce­go­va­čkom etno-ho­ro­ru, odno­sno stra­šnim pri­ča­ma iz da­vni­ne upa­ko­va­nim u mo­der­nu knjiže­vnu for­mu.

In­spi­ra­ci­ja

GLAS: Ko ili šta je bi­lo naj­ve­ća in­spi­ra­ci­ja za ovu zbir­ku pri­ča?

LI­KIĆ: Is­kre­no, in­spi­ra­ci­ja mi je bi­lo su­oča­vanje sa gu­bit­kom voljenih oso­ba u krat­kom vre­men­skom in­ter­va­lu. Ja sam du­go spre­mao je­dnu mo­no­gra­fi­ju o her­ce­go­va­čkim iseljeni­ci­ma u Ame­ri­ci, ima po­ma­lo uti­ca­ja tog pi­sanja i u ovoj knjizi, ali on­da kad iz­gu­bi­te voljene, po­čne­te dru­ga­či­je ra­zmišljati, mi­sli­ti o ne­umi­tnom kra­ju, i htje­li ne htje­li, po­čne­te tra­ži­ti pri­mje­re iz po­ro­di­ce i oko­li­ne, od se­bi blis­kih, ka­ko su se to oni no­si­li sa smrću. Njiho­va hra­brost, onih, na­ra­vno, ko­ji su hra­bro pred Bo­ga na is­ti­nu oti­šli, pos­ta­je vam uzor, cilj i mo­tiv.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.