Ра­де Ли­кић за Глас Српске: Ва­жно је са­чу­ва­ти здрав ра­зум, то­пло срце и че­ли­чни же­лу­дац

Дан­ко Ку­зма­но­вић
Ра­де Ли­кић за Глас Српске: Ва­жно је са­чу­ва­ти здрав ра­зум, то­пло срце и че­ли­чни же­лу­дац

У књизи "Ђед ко­ји је чу­вао кар­пу­зу" фи­кци­је не­ма. Има ло­кал­них ане­гдо­та, ле­ген­ди и ми­то­ва, али ја их пре­но­сим она­ко ка­ко сам их чуо или мо­жда боље ре­че­но, она­ко ка­ко ми­слим да сам их чуо, јер при­че су по­дло­жне ра­зли­чи­тим ту­ма­чењима и схва­тањима. На­ра­вно, ту има ли­ко­ва ко­је до­бро пам­тим или ко­ји су још жи­ви, па и око­ли­на мо­же су­ди­ти о ис­ти­ни­тос­ти на­пи­са­но­га.

 

 

Ре­као је ово у раз­го­во­ру за "Глас Српске" Ра­де Ли­кић ко­ји је не­да­вно обја­вио сво­ју прву збир­ку при­ча "Ђед ко­ји је чу­вао кар­пу­зу".

ГЛАС: По оно­ме што смо до са­да са­зна­ли о књизи, схва­ти­ли смо да се у књизи за­пра­во ра­ди о ве­ли­чању жи­во­та, љуба­ви и ис­ти­не, али и о је­дном ома­жу хра­брос­ти и све­му оно­ме што да­нас изу­ми­ре.

ЛИ­КИЋ: Не бих се сло­жио да људ­ске врли­не изу­ми­ру, оне су са­мо скрај­ну­те и на њима се не ин­сис­ти­ра, али оне су ту у не­про­ми­јењеном обли­ку. У про­шлос­ти су људи, не­ки ме­ђу њима, они просвјећенији, зна­ли да ос­та­ве за­пи­се о људ­ској до­бро­ти и ве­ли­ким дје­ли­ма, док су зло, ко­јег је и те ка­ко би­ло, гу­ра­ли по­ма­ло у за­пе­ћак. Е, да­нас то не­ма­мо. Да­нас про­мо­ви­ше­мо се­би­чност и лу­кав­ство као при­хватљив, чак и по­жељан обра­зац по­на­шања. У пра­ву сте, ова књига по­ку­ша­ва да ве­ли­ча жи­вот, ис­ти­ну, љубав, хра­брост пред олу­ја­ма и пра­вил­не избо­ре, али го­во­ри и о су­ро­вос­ти људи у су­ро­вим вре­ме­ни­ма и по­ку­ша­ва да обја­сни шта је људе го­ни­ло на зло, за­што је та­да при­хватљиво би­ло не­што што нам се да­нас чи­ни су­ро­вим и сва­ка­ко не­при­кла­дним.

ГЛАС: Да ли је мо­гу­ће до­вес­ти у ве­зу не­ка­дашњу, ову из књиге, и да­нашњу Хер­це­го­ви­ну?

ЛИ­КИЋ: И то је је­дна од ам­би­ци­ја књиге! Жеља да по­ка­жем да су био­гра­фи­је на­ших пре­да­ка, ко­ло­пле­ти њихо­вих жи­во­та и пос­ту­па­ка на­ша ду­хо­вна та­пи­ја, на­ша ве­за са ко­ри­је­ни­ма, наш те­мељ, че­га се ми да­нас по­ма­ло ола­ко одри­че­мо. Да­нашња Хер­це­го­ви­на јес­те по­ма­ло и та ста­ра мит­ска Хер­це­го­ви­на. На­ши пре­ци су ов­дје на овим прос­то­ри­ма жи­вје­ли још од средњег ви­је­ка. Ов­дје су пре­дања још ја­ка. Ин­сис­ти­ра се на ве­зи са про­шлош­ћу, бар у не­ким фол­клор­ним оби­ча­ји­ма. Ро­дби­на са стра­не ко­ја, ре­ци­мо, про­ве­де бо­жи­ћне пра­зни­ке у на­шем кра­ју, ос­та­не оду­шевљена том не­ком ар­хаи­чнош­ћу, дре­внош­ћу атмо­сфе­ре тих да­на. Ма­кни­те се ма­ло из оп­штин­ских цен­та­ра, от­кри­ће­те је­дан ока­мењени средњи ви­јек, ма­ло ис­прљан ци­ви­ли­за­ци­јом. Али, то по­ла­ко нес­та­је, а и ври­је­ме је, да се на­ша­лим, да се при­бли­жи­мо мо­дер­ној ци­ви­ли­за­ци­ји. Оно че­га да­нас има све мање је, чи­ни ми се, хер­це­го­ва­чка при­ла­годљивост. Не­ка­да су Хер­це­гов­ци осни­ва­ли српске трго­ва­чке квар­то­ве у гра­до­ви­ма и ка­са­ба­ма чи­ром Бал­ка­на. Крсма­но­ви­ћи, Ће­ло­ви­ћи, Па­ра­но­си уда­ри­ли су те­меље мо­дер­ног Бео­гра­да. У Бањалу­ци има­те да­нас му­зи­чку ма­ни­фес­та­ци­ју "Да­ни Вла­де Ми­ло­ше­ви­ћа". Ком­по­зи­тор Вла­до Ми­ло­ше­вић је зна­чај­но му­зи­ко­ло­шко име, а отац Са­ва му је ро­ђен у је­дном се­лу крај Љубиња. Хер­це­гов­ци су, ре­ци­мо, из­гра­ди­ли до­брим ди­је­лом мос­то­ве, ви­ја­ду­кте, пу­те­ве и ири­га­ци­оне сис­те­ме Ка­ли­фор­ни­је. То­га све­га има по­ма­ло у књизи, а да­нас га не­ма. Као да су дру­ги кра­је­ви пре­узе­ли при­мат пре­ду­зимљивос­ти и при­ла­годљивос­ти.

ГЛАС: Ка­ко су нас­та­ја­ле при­че? Ко­ли­ко ду­го сте ра­ди­ли на њима?

ЛИ­КИЋ: Да бу­дем ис­крен, на при­ча­ма сам ра­дио крат­ко, врло крат­ко. До­вољан је био мо­тив, а око њега би се врло брзо из­гра­ди­ла при­ча. У ду­гим шетњама, ко­је пра­кти­ку­јем ра­ди одржа­вања фи­зи­чке фор­ме, па­дне ми не­што на па­мет. Не­чи­ја изја­ва, не­ки пос­ту­пак, не­ко сје­ћање. Око то­га ра­зви­јем радњу и кад се вра­тим ку­ћи, испи­шем приповијетку. Је­дна мо­ја при­ја­тељица, чи­та­ју­ћи их, ви­дје­ла је ту не­ку зао­кру­же­ну цје­ли­ну и на­тје­ра­ла ме да то све сло­жим у је­дну збир­ку.

ГЛАС: Шта је крајњи циљ ове збир­ке? Да се са­чу­ва при­ча о не­ка­дашњој Хер­це­го­ви­ни, да се ода по­што­вање људи­ма из Ва­шег жи­во­та, да се обра­чу­на­те са смрћу, или не­што чет­врто?

ЛИ­КИЋ: Не бих вам то ни сам знао ре­ћи. Ваљда од све­га по­ма­ло што сте спо­ме­ну­ли. Мо­жда ми је циљ да бу­дем пи­сац и да од то­га жи­вим или да на­пи­шем не­што што ће се људи­ма сви­дје­ти па да им та­ко уље­пшам пар са­ти жи­во­та. Да их не­што дир­не, да их не­што на­сми­је, шта ће вам ве­ћи циљ? За­ис­та не­мам ам­би­ци­је да имам не­ку по­ру­ку с овом књигом, мо­жда је то не­што че­му стре­мим, а то бих опи­сао пој­мо­ви­ма: здрав ра­зум, то­пло срце, су­за у оку и че­ли­чни же­лу­дац. Зна­чи да бу­де­мо му­дри, до­бри, сао­сје­ћај­ни, али и ја­ки пред жи­во­тним не­да­ћа­ма.

ГЛАС: Да ли има­те пла­но­ве за не­ку бу­ду­ћу књигу? Да ли ће би­ти мо­жда не­ка­кав нас­та­вак ове?

ЛИ­КИЋ: У пла­ну је нас­та­вак ове књиге, за­тим нас­та­вак ра­да на мо­но­гра­фи­ји о "Аме­ри­кан­ци­ма", а имам и не­ку иде­ју у хер­це­го­ва­чком етно-хо­ро­ру, одно­сно стра­шним при­ча­ма из да­вни­не упа­ко­ва­ним у мо­дер­ну књиже­вну фор­му.

Ин­спи­ра­ци­ја

ГЛАС: Ко или шта је би­ло нај­ве­ћа ин­спи­ра­ци­ја за ову збир­ку при­ча?

ЛИ­КИЋ: Ис­кре­но, ин­спи­ра­ци­ја ми је би­ло су­оча­вање са гу­бит­ком вољених осо­ба у крат­ком вре­мен­ском ин­тер­ва­лу. Ја сам ду­го спре­мао је­дну мо­но­гра­фи­ју о хер­це­го­ва­чким исељени­ци­ма у Аме­ри­ци, има по­ма­ло ути­ца­ја тог пи­сања и у овој књизи, али он­да кад из­гу­би­те вољене, по­чне­те дру­га­чи­је ра­змишљати, ми­сли­ти о не­уми­тном кра­ју, и хтје­ли не хтје­ли, по­чне­те тра­жи­ти при­мје­ре из по­ро­ди­це и око­ли­не, од се­би блис­ких, ка­ко су се то они но­си­ли са смрћу. Њихо­ва хра­брост, оних, на­ра­вно, ко­ји су хра­бро пред Бо­га на ис­ти­ну оти­шли, пос­та­је вам узор, циљ и мо­тив.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана