Раде Ликић за Глас Српске: Важно је сачувати здрав разум, топло срце и челични желудац
У књизи "Ђед који је чувао карпузу" фикције нема. Има локалних анегдота, легенди и митова, али ја их преносим онако како сам их чуо или можда боље речено, онако како мислим да сам их чуо, јер приче су подложне различитим тумачењима и схватањима. Наравно, ту има ликова које добро памтим или који су још живи, па и околина може судити о истинитости написанога.
Рекао је ово у разговору за "Глас Српске" Раде Ликић који је недавно објавио своју прву збирку прича "Ђед који је чувао карпузу".
ГЛАС: По ономе што смо до сада сазнали о књизи, схватили смо да се у књизи заправо ради о величању живота, љубави и истине, али и о једном омажу храбрости и свему ономе што данас изумире.
ЛИКИЋ: Не бих се сложио да људске врлине изумиру, оне су само скрајнуте и на њима се не инсистира, али оне су ту у непромијењеном облику. У прошлости су људи, неки међу њима, они просвјећенији, знали да оставе записе о људској доброти и великим дјелима, док су зло, којег је и те како било, гурали помало у запећак. Е, данас то немамо. Данас промовишемо себичност и лукавство као прихватљив, чак и пожељан образац понашања. У праву сте, ова књига покушава да велича живот, истину, љубав, храброст пред олујама и правилне изборе, али говори и о суровости људи у суровим временима и покушава да објасни шта је људе гонило на зло, зашто је тада прихватљиво било нешто што нам се данас чини суровим и свакако неприкладним.
ГЛАС: Да ли је могуће довести у везу некадашњу, ову из књиге, и данашњу Херцеговину?
ЛИКИЋ: И то је једна од амбиција књиге! Жеља да покажем да су биографије наших предака, колоплети њихових живота и поступака наша духовна тапија, наша веза са коријенима, наш темељ, чега се ми данас помало олако одричемо. Данашња Херцеговина јесте помало и та стара митска Херцеговина. Наши преци су овдје на овим просторима живјели још од средњег вијека. Овдје су предања још јака. Инсистира се на вези са прошлошћу, бар у неким фолклорним обичајима. Родбина са стране која, рецимо, проведе божићне празнике у нашем крају, остане одушевљена том неком архаичношћу, древношћу атмосфере тих дана. Макните се мало из општинских центара, открићете један окамењени средњи вијек, мало испрљан цивилизацијом. Али, то полако нестаје, а и вријеме је, да се нашалим, да се приближимо модерној цивилизацији. Оно чега данас има све мање је, чини ми се, херцеговачка прилагодљивост. Некада су Херцеговци оснивали српске трговачке квартове у градовима и касабама чиром Балкана. Крсмановићи, Ћеловићи, Параноси ударили су темеље модерног Београда. У Бањалуци имате данас музичку манифестацију "Дани Владе Милошевића". Композитор Владо Милошевић је значајно музиколошко име, а отац Сава му је рођен у једном селу крај Љубиња. Херцеговци су, рецимо, изградили добрим дијелом мостове, вијадукте, путеве и иригационе системе Калифорније. Тога свега има помало у књизи, а данас га нема. Као да су други крајеви преузели примат предузимљивости и прилагодљивости.
ГЛАС: Како су настајале приче? Колико дуго сте радили на њима?
ЛИКИЋ: Да будем искрен, на причама сам радио кратко, врло кратко. Довољан је био мотив, а око њега би се врло брзо изградила прича. У дугим шетњама, које практикујем ради одржавања физичке форме, падне ми нешто на памет. Нечија изјава, неки поступак, неко сјећање. Око тога развијем радњу и кад се вратим кући, испишем приповијетку. Једна моја пријатељица, читајући их, видјела је ту неку заокружену цјелину и натјерала ме да то све сложим у једну збирку.
ГЛАС: Шта је крајњи циљ ове збирке? Да се сачува прича о некадашњој Херцеговини, да се ода поштовање људима из Вашег живота, да се обрачунате са смрћу, или нешто четврто?
ЛИКИЋ: Не бих вам то ни сам знао рећи. Ваљда од свега помало што сте споменули. Можда ми је циљ да будем писац и да од тога живим или да напишем нешто што ће се људима свидјети па да им тако уљепшам пар сати живота. Да их нешто дирне, да их нешто насмије, шта ће вам већи циљ? Заиста немам амбиције да имам неку поруку с овом књигом, можда је то нешто чему стремим, а то бих описао појмовима: здрав разум, топло срце, суза у оку и челични желудац. Значи да будемо мудри, добри, саосјећајни, али и јаки пред животним недаћама.
ГЛАС: Да ли имате планове за неку будућу књигу? Да ли ће бити можда некакав наставак ове?
ЛИКИЋ: У плану је наставак ове књиге, затим наставак рада на монографији о "Американцима", а имам и неку идеју у херцеговачком етно-хорору, односно страшним причама из давнине упакованим у модерну књижевну форму.
Инспирација
ГЛАС: Ко или шта је било највећа инспирација за ову збирку прича?
ЛИКИЋ: Искрено, инспирација ми је било суочавање са губитком вољених особа у кратком временском интервалу. Ја сам дуго спремао једну монографију о херцеговачким исељеницима у Америци, има помало утицаја тог писања и у овој књизи, али онда кад изгубите вољене, почнете другачије размишљати, мислити о неумитном крају, и хтјели не хтјели, почнете тражити примјере из породице и околине, од себи блиских, како су се то они носили са смрћу. Њихова храброст, оних, наравно, који су храбро пред Бога на истину отишли, постаје вам узор, циљ и мотив.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.