Profesor Miško Šuvaković za Glas Srpske: Živimo u svijetu dominacije ideologije populizma

Oni su napravili pokret koji se poklopio sa dva velika svetska procesa. Jedan proces je bio proces postmoderne, a drugi je bio proces poznog socijalizma ili kraja socijalizma i socijalističkog globalnog poretka.

Rekao je ovo u razgovoru za "Glas Srpske, profesor Miško Šuvaković, jedan od autora kataloga izložbe slovenačke grupe "Irwin" "Was ist Kunst Bosnia and Herzegovina /Heroji 1941-1945", koja je postavljena u Muzeju Savremene umjetnosti Republike Srpske.

GLAS: U čemu je značaj rada grupe "Irwin"?

ŠUVAKOVIĆ: Bili su posebna varijanta preispitivanja sadašnjosti iza istorije gde istorija postaje depo njihovog pretraživanja, prisvajanja, rekontekstualizacije i dekontekstualizacije. S druge strane njihova ideja duguje i pank kulturi, duguje preko "Lajbaha" i industrijskom roku i spletu pojava koje su bile reakcija na aktuelnost društva izobilja i društva progresa. To je bila reakcija i osećaj o kraju socijalizma kao društvenog poretka u jednom vremenu. Reprezentovali su krizne momente poznog socijalizma.

GLAS: Da li okviri ovih slika kriju nekakvu širu metaforu monumentalnosti ili su dio provokacije?

ŠUVAKOVIĆ: To su teški okviri, ne samo fizički teški, nego imaju i svoju vizuelnu težinu koju duguju strane nemačkoj tradiciji uokvirivanja. Druga dimenzija je u višedecenijskoj praksi grupe "Irwin" gdje je postajala ta vrsta okvira kao retro simbola. Okviri su retro i ukazuju da slika koja je tu pokazana nije aktuelna, već da je preuzeta iz drugog vremena i da ima jednu vrstu istorijskog preoznačavanja.

GLAS: Možete li nam objasniti fenomen "Države u vremenu" koja ima čak i pasoš?

ŠUVAKOVIĆ: Oni su taj pojam konstituisali po raspadu Jugoslavije. Želeli su da ponude državu koja nema teritoriju. To je jedna fikcionalna konstrukcija, ali oni su tu ideju razvijali do današnjih dana, i sada, posljednjih godina oni organizuju kongrese građana "Države u vremenu". Njihovi pasoši su umetničko delo, jer su rezultat jedne umetničke prakse, ali istovremeno su postali pasoši u Africi. Pokazivali su da taj problem ima mehanizam koji treba razotkriti i ponuditi da bi se ljudi njime bavili, a to je izazivalo da krizne situacije izazovu reakciju države. 

GLAS: Dakle, subverzivnost "Irwina" nije bila ciljana, nego je proizašla iz dijagnostifikovanja problema?

ŠUVAKOVIĆ: Pokušali su da pokažu da postoji izvesni krizni, traumatični sadržaj koji svako društvo potiskuje i ubija da bi ideološki preživelo. Ta njihova igra sa nacističkim simbolima, staljinističkim simbolima je zapravo ukazivala na to da je u socijalističkoj Jugoslaviji nacizam bio nešto što je potisnuto, skriveno, i da taj problem nije razrešen. Grubo rečeno, u svakom društvu "normalna" osoba pristaje na laž. Ja prihvatam ono što mi društvo pripisuje, iako znam da to nikakve veze nema sa mnom, ali ja to površinski prihvatam da bi mi život bio jednostavniji. Šta se desi kad se pojave ljudi koji to ozbiljno prihvataju - onda je društvo u problemu. U tom smislu su oni radili sa totalitarnim režimima - šta bi bilo kad bi se te stvari ozbiljno, na nivou "Lajbaha", izveli kao muzika, ili ovako kao što radi "Irwin".

GLAS: Da li je naziv "Was ist Kunst?" dio provokacije njemačkom ili nacističkom simbologijom?

ŠUVAKOVIĆ: Termin "Was ist Kunst" je naslov jednog performansa koji je radio beogradski umetnik Raša Teodosijević u drugoj polovini sedamdesetih godina. On je radio performanse u kojima bi postavio jednu osobu, najčešće svoju suprugu ili devojku, koje su bile u pozicije osoba koje se isleđuju. On bi kao policajac, ili islednik, vikao na tu osobu "Was ist Kunst?" do histeričnog glasa, kada bi sam glas pucao. Zašto je koristio baš to pitanje? Pa zato što je u socijalizmu, upravo, ideja nemačkog jezika bila identifikovana sa tradicijom nacizma. To je pripadalo nekakvoj simulaciji gestapovskog propitivanja. "Irwin" je uvek imao strategiju aproprijacije. Oni su preuzeli od Teodosijevića termin "Was is Kunst?" i primenili ga na svoje slikarstvo, koje je istovremeno bilo slovenačko nacionalno slikarstvo u vreme kada se rađala ideja Slovenije kao samostalne države. To je bilo romantičarsko slikarstvo nemačkog nacizma, italijanskog fašizma i sovjetskog socijalističkog realizma koje oni dovode u neobično pitanje - a šta sa tim? 

GLAS: Koliko je moguće da danas da takvi umjetnički pokreti budu provokativni?

ŠUVAKOVIĆ: Pitanje same subverzije je danas jako teško. Pojam subverzije je u doba socijalizma bilo lako izmisliti. Ne samo zbog negativnih ili pozitivnih strana socijalizma, nego zato što je u socijalizmu kultura bila mnogo važna. Danas u savremenom svetu kultura više nije važna. Ona je ili industrija ili je margina u odnosu na interese politike, i pre svega ekonomije. U tom smislu provokacija u tom vremenu je bila nešto što nije bilo teško izvesti, jer za provokaciju vam uvek treba dva ili više igrača. To je jedna dimenzija. Danas je ta vrsta drastične provokacije je teško izvodljiva, jer živimo u svetu u kome je dominantna ideologija populizma. To znači da se sve pretvara u jedan skup prolaznih cirkulišućih informacija.

GLAS: Dakle, sistem je nemoguće isprovocirati?

ŠUVAKOVIĆ: Sama država se više ne pokazuje kao neko ko pokazuje preterani autoritet. Veći autoritet imaju superzvezde popularne muzike. Takav sistem je teško isprovocirati, čak i u onom eksplicitnom smislu da se mehanizam vlasti okomi na umetnika. Desi se, ali retko.

Postavka kao zamka

GLAS: Kakva je ova izložba?

ŠUVAKOVIĆ: Ova izložba je jedna zamka. Stavili su slike koje su zapuštene, zaboravljene, potisnute koje u sebi sadrže parolu bratstva i jedinstva, i nude ih u vremenu dominacije nacionalnih identiteta. Ali, oni to postavljaju na neutralan način, ne kao parolu, onda bi to bila loša umetnost, oni nude mogućnost. Ta mogućnost nas uvodi u dijalog i sumnju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.