Професор Љубомир Димитријевић за Глас Српске: Народ без културе тумара по тешкој магли и мраку

Можда су такве мисли бјежање од самих себе, реалности, можда је истина оно што старији често понављају да су људи увијек исти и да је свако вријеме лијепо и тешко на свој начин. То ће нам показати животно искуство. Ипак, неки су у томе успјели. У понедјељак увече публика је у Банском двору Културном центру са београдским Ансамблом "Ренесанс" побјегла далеко у пратњи музике, чак у шеснаести вијек. И било је то невјероватно путовање, праћено миром и неком необичном енергијом обликованом у ноте из необичних инструмената.  У властитој продукцији Бански двор је довео "средњовјековне људе" и музику, и публику повео на ово путовање бесплатно са члановима "Ренесанса", Катарином Божић, Аном Младеновић, Александром Јованом Крстићем, Тином Младеновић, Мајом Младеновић, Срђаном Сранићем и Андријом Сагићем. Ансамбл је основан у јесен 1968. у Београду и убрзо је постао не само ансамбл, већ и начин живота. Свирају забавну и умјетничку музику средњег вијека и ренесансе. Опстају само захваљујући љубави и ентузијазму, без подршке, али не одустају од свог корачања. Послије концерта налик на бајку у којем је уживала публика у Бањалуци, уживали смо у разговору са једним од оснивача Ансамбла, професором Љубомиром Димитријевићем, који, поред модерне флауте и двадесетак старих средњовјековних, ренесансних и барокних дувачких инструмената, свира и све дувачке народне инструменте.

* ГЛАС: Током концерта рекли сте да је музика средњег вијека била израз дубине душе умјетника? Запитах се, данашња музика, чега је она израз? Част изузецима...

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Неки пут је мало болно упоређивати оно време и данашње када је у питању стваралаштво. У оно време  музика је била нешто изузетно и није било никаквих могућности да се иједан звук чује ако неко није засвирао или запевао, све је било уживо. Људи су били жељни музике, а са друге стране, сваки тај звук, изведен, смишљен, нешто је значио. Данас се руководимо неким другим параметрима, данас многи људи желе да се прилагоде овом времену не ослушкујући оно што је у њима, чак многи и не открију шта је у њима. Док је један средњовековни музичар, стваралац морао из своје неке духовности да ствара једно дело. Није било другог начина. Данас се људи доста угледају, имитирају, гледају шта је у том тренутку профитабилно. И онда се то некако множи. Постоји много дела која су слична и која трају кратко, а рецимо дела која су настала прије 600, 700 година и данас делују јако свеже јер су стварана искрено, из порива да се нешто направи, каже да се човек и оно што је у њему ослободе. То је порука уметности, без тога нема правог стваралаштва.

* ГЛАС: Вјерујете ли да на нотама средњег вијека можете отпутовати у то вријеме и пронаћи дух тог народа у себи?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ми живимо у илузији да можемо. Пре свега, то није само музика тог времена, то је начин живота. То је једно витештво које нас је као младе људе у то време привукло, да имате неки идеал и тежите да се оствари, ма колико било потешкоћа и колико год се у неком тренутку чинио недостижан. Управо то нас привлачи тој музици, дакле то време. А онда та музика само тумачи  једну снажну поруку да са нама ништа не почиње и да се са нама ништа не завршава, да смо ми само једна карика у једном великом ланцу и да треба да искористимо ту малу прилику да оставимо нешто иза себе. Увек кажем младим људима да, ако за свог живота оставимо бар оно што смо затекли у нешто бољем стању, ми смо успели и имали смо се због чега и родити и живети.

* ГЛАС: Опстајете захваљујући ентузијазму и љубави. Нажалост, нисте једини када су у питању култура и умјетност код нас, али сте посебни. Мислите ли да култура годинама уназад трпи због незнања оних који одлучују?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно, има свега, ви сте навели један разлог. На неким местима има људи који одлучују, али уопште нису у могућности, немају тај прави однос према уметничким делима. Са друге стране, рекли сте у разговору  можда једну тешку реч - уметници кукавице. Људи можда нису спремни да се довољно жртвују, нису спремни да кажу: "Добро, ја од овога не очекујем ништа, али после тога што радим имаћу потврду себе самог, имаћу осећај да корачам, да нисам скренуо са тог пута и да желим да останем на том путу без бриге да ли ће бити неког резлтата". Јер када зацртамо неки резултат, врло често можемо да одустанемо јер он је наша замисао или нам га је можда неко натурио. Не треба се питати за крајњи циљ, треба само корачати, упорно корачати и сетити се да смо ми привилеговани што можемо да корачамо. То је та вредност. Постоји много људи који су умешани у стање у нашој култури. Јер, замислите, од културе се тражи да буде комерцијална, да направите нешто што може да се прода. То је врло дискутабилно.

* ГЛАС: А шта је онда народ без културе?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Народ без културе је народ који не корача, а и ако корача, он тумара по тешкој магли и мраку. Нема свој профил и нема визију своје будућности. Народ који нема довољно културе не може оставити својим потомцима ништа вредно. Џаба велики пројекти и стандарди и не знам какви технолошки успеси ако нема духовности. Видимо да су и  наша деца  у страшном раскораку и неки пут се озбиљно забринем за будућност. Знам, снаћи ће се они у овом свету јер се одмалена привикавају на те услове. Бринем се  да ће остати ускраћени за оно највредније. Оно што ме брине је чињеница да ми младим људима то уопште не показујемо или им показујемо у некој јако површној и недовољној мери, и то је оно што оставља велики траг већ сада, а о будућности да не говорим.

Бањалучка публика

* ГЛАС: Са каквим емоцијама се враћате из Бањалуке у Београд?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Овде се ништа не мења, пришла ми је једна госпођа која ми је рекла да је била и прије 40 година на концерту, а у публици сам видео и много младих људи.  Где постоји атмосфера повољна за културни развој, ту се много људи опредељује за овакве садржаје и овај концерт ћемо памтити као нешто невероватно јер смо се осећали јако пријатно, подржани у сваком смислу, људе који су нас пажљиво и са разумевањем слушали и прихватали поруку. То је највећа награда за нас.

Три хиљаде концерата

Године 1968. године, када су први пут озвучене партитуре на историјским инструментима које је Драган Млађеновић Шекспир донио из Прага и Беча, почели су са радом. Оснивачи Ансамбла Миомир Ристић, Љубомир Димитријевић и Драган Млађеновић Шекспир (уз подршку колегиница Душице Обрадовић и Искре Узелац) одржали су свој први цјеловечерњи концерт 14. јануара 1970. године у београдској Галерији фресака. Током пет деценија постојања овај јединствени ансамбл одржао је више од три хиљаде концерата широм Европе (у Француској, Италији, Шпанији, Њемачкој, Бугарској, Румунији, Финској, Португалији, Кипру, Грчкој, Белгији, Холандији, Русији, Мађарској, Чехословачкој и Шведској), те на Средњем истоку (Сирија) и у Сјеверној Африци (Алжир). Ансамбл је током 80-их у издању ПГП РТБ-а објавио пет ЛП плоча и аудио-касета, а током 90-их девет наслова у иностранству (Грчка, Њемачка и Шпанија).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.