Пркос и чежња у дјелима Алексе Шантића
Мостар - "Патње су наши најбољи учитељи. Човјек кроз сузе види даље него телескопом. Жалост би морала бити учитељица мудрости".
Ријечи су ово великог српског пјесника и академика Алексе Шантића, рођеног на данашњи дан 1868. године у Мостару гдје је провео већину живота и пјесничког стваралаштва.
Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим пјесмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
Најпознатије његове пјесме су: "Емина", "Не вјеруј", "Остајте овде", "Што те нема", "О класје моје", "Моја отаџбина", "Ми знамо судбу", "Под крстом", "Ковач". За вријеме његовог живота књижевна критика је истакла два "основна и јака" осјећања у његовој поезији. Прво осјећање је "жарка љубав према свом народу" и други "протест против мучне садашњости".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
