Представљена Декларација о заједничком језику

Данас представљена Декларација је већ подгила велику прашину у државама региона на које се односи - БиХ, Србију, Црну Гору и Хрватску.

Ивана Симић Бодрожић, књижевница из Хрватске, казала је да ако се међусобно разумијемо да то значи да се ради о једној лингивистичкој основици и да нико од њих никоме не жели ускратити, забранити језик.

"Ми само упозоравамо на разноликост за коју ми стматрамо да је богатство. Не желимо народе чистити од нечега. Језици се врло често не подударају с народима, што је примјер са Њемачком, Аустријом. У Аустрији говоре њемачки језик што не чини Аустријанце мање Аустријанцима. Сви знамо шта се догодило након рата, а мени се на неки начин чини да се језик којим смо говорили распао, били смо присиљени пазити да будемо чисти. Ја сам у свом првом роману писала о одрастању за вријеме рата и ту сам писала о мојој баки која је Хрватица али је цијели живот говорила екавицом и ја кад мислим о њој, не могу размишљати другачије него на екавици. Јако сам се лоше осјећала кад ми је дошао лектор и исправљао то. То чишћење језика директно утјече на структуру наших мисаоних свјетова и то треба понављати свих нас који желимо аутентичност и ширину", навела је Бождровић.

"Ми данас имамо примјере тзв. школе под једним кровом гдје су дјеца одгојена на начин да с њима под истим кровом одрастају они други, а ви кад га називате другим називате га другачијим и то вас доводи до ствари које сам видјела на Башчаршији. Гледала сам сувенире и угледала сам кемијску која је направљена од чахуре метка и на којој пише Сарајево. Ми не желимо рушити Устав или нешто репресивно уводити, не желимо било кога приморавати на нешто. Ми желимо сензибиларати јавност да постоје други модели схваћања језика. Не заговарамо језичну анархију. Првих 200 потписника су махом људи који су изутено образовани. Такођер, ми не тражимо заједничко име језику, не желимо га назвати југославенским, балканским, заговарамо да сваки народ именује своју варијанту језику онако како жели", додала је Бождровић.

Присутнима се обратила и Борка Павичевић, директорица Центра за културну деконтаминацију која је истакла како је "једно држава а друго је језик".

"Била сам прије пет година у мјесту Ораховац, то је српска енклава на Косову у којем сва дјеца говоре француски и ту сам разговарала са професорицом спрског језика која ми је рекла да ме јако мрзим, а ја сам је питала зашто, на шта ми је одговорила зато што пишем хрватски. Ја сам из оне генерације гдје је Зец преводио литературу и то је мени остало како сам читала, а она ми је рекла да ме потпуно разумије и да она много воли Мирослава Крлежу. Мислим да је идентификација нације и језика произвела нешто што могу назвати националистичким кичем а то је кад изгубите моћ свог језика. У Београду немате кафића који се зове српски, свуда је интернатионал, свуда је бизнис. Од границе до границе имате постколонијални језик којим се данас говори", истакла је Павичевић, преноси Н1.

Декларација о заједничком језику настала је као резултат пројекта "Језици и национализми", којем је циљ подизање свијести о језику, а саставило ју је 30 стручњака различитих струка. У њој стоји да коришћење четири назива за стандардне варијанте - босански, црногорски, хрватски и српски, не значи да су то и четири различита језика. Позива се на хитно укидање свих облика сегрегације и дискриминације у образовним установама, заустављање вјештачког раздвајања језика, престанак ригидног дефинисања стандардних варијанти и либерализација језичних пракси.

Декларацију је досад потписало више до 200 експерата за језик - лингвиста и писаца, али и активиста, умјетника различитих профила из Хрватске, Србије, БиХ и Црне Горе.

Декларација је доступна за потписивање на веб-страници пројекта jezicninacionalizmi.com.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.