Предраг Марјановићм, академски сликар из Приједора: Цртеж у доба дигитализације губи душу
Приједор - Цртеж је увијек сматран битним елементом ликовног стваралаштва и сматран је по Енгру "поштењем умјетности", а у данашње вријеме дигитализације губи емоционалност, али и томе мора доћи крај.
Ријечи су ово академског сликара Предрага Марјановића из Приједора који је на недавно завршеном шестом Бијеналу цртежа Републике Србије, у организацији Историјског архива Панчево, освојио диплому за умјетнички допринос цртежу.
На конкурс за овај бијенале пристигла су 232 рада 136 аутора, а жири, у чијем су саставу били Светлана Младенов, Сава Степанов, Весна Марковић, Нада Денић и Милан Јакшић, одабрао је радове 59 аутора. Марјановићу је припала једна од шест равноправних диплома.
- Све се данас ради преко интернета и на тај начин је омогућено да свако буде дизајнер и цртач - примјећује Марјановић коме је ово друга награда на посљедња два бијенала у Србији.
Награде су, каже, увијек угодне за онога ко их добије.
- Међутим, мени се свиђа оно што је мудри Крлежа рекао једном свом колеги поводом награда: "Фино што те примјећују, али гледај да то што прије заборавиш". Са тим се апсолутно слажем - казао је Марјановић.
Сматра да се не треба заносити признањима и наградама, него предано радити у континуитету.
- Многи на основу неких награда сами себи почну говорити "ви" и очигледно се ради о незнању. Ја сам себи задао још као млади умјетник да се често јављам на разна бијенала и да тако правим неку самоконтролу - истиче Марјановић.
Присјећа се да је раније у региону било организовано много више бијенала, тријенала и међународних изложби.
- Постојала су бијенала у Ријеци, Љубљани, Загребу, Тријенале у Сомбору. На многима сам учествовао, тако да као велика благодат дође и то што се Музеј Козаре опредијелио да направи бијенале, који је тренутно можда једини у окружењу бијенале радова на папиру - наглашава Марјановић.
Примјећује да у ери дигитализације прво страдају кафане, у којима су умјетници могли много да науче.
- Сада тога више нема, сви су отуђени и гледају у своје телефоне, нико ни са ким не прича и то ми је јако криво јер су тако умрле праве кафане - прича Марјановић.
Додаје да се мора поново уважавати естетика, емоција и етика да би се вратиле праве вриједности.
Иако је званично у пензији, каже да има радно вријеме сваки дан.
- Смијешно ми је да ме питају за инспирацију. Радим свакодневно, а тек кад нешто произведем, онда сам правим тријажу и пропуштам оно што мислим да је вриједно и да може ићи даље. За нове самосталне изложбе увијек имам планове јер не могу да прихватим да ћу нешто организовати, а да касније не стигнем да представим све што сам замислио. Највећи сам критичар сам себи - каже Марјановић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
