Пола миленијума од смрти универзалог генија који је измијенио свијет

Међутим, размишљати о Леонарду као о старом мајстору - што подразумијева уобичајеност, традиционализам, старомодност и досаду, чини озбиљну неправду према овом изузетном умјетнику. Нема баш ничег устајалог или предвидивог код овог блиставог ума.

По свеобухватности своје стваралачке и истраживачке дјелатности Леонардо је јединствена појава универзалног генија, који је снагом ума и дубином интуиције расвијетлио велики комплекс проблема и визионарски упутио на њихова рјешења. Леонардова репутација једног од највећих умјетника почива на његовом сликарству, које је остало ненадмашено. Међутим, врло мало тога је сачувано.

Леонардови почеци као умјетника слиједили су традиционални пут шегрта у радионици реномираног мајстора, у овом случају у студију Андреа дел Верочиа, врло успјешног умјетника који се кретао у кругу породице Медичи и који је био исто успјешан пословни човјек као што је био умјетник.

Леонардо је насликао двије најславније слике у историји, “Тајну вечеру” и “Мона Лизу”. Себе је подједнако сматрао научником, умјетником и технологом. Све је радио са страшћу која је повремено прелазила у опсесију. Научна истраживања којима се бавио утицала су на његову умјетност. Проучавао је математику оптике, показао како свјетлосни зраци падају на рожњачу и у “Тајној вечери” извео илузије измијењене перспективе. Гулио је месо са лица лешева, цртао мишиће који помјерају усне, а онда насликао најпознатији осмијех у историји. Да Винчијево одушевљење позориштем утицало је на његове слике и изуме. Чак и када се бавио размишљањем о небеском плаветнилу наука није била подухват одвојен од његове умјетности. Оне су заједно служиле страсти која га је покретала, а та страст се односила ни мање ни више него на сазнање о свему што се могло сазнати о свијету, укључујући и наше мјесто у њему. Он је дубоко поштовао свеукупност природе и осјећао склад њених образаца, које је виђао понављане и на микро и на макро нивоу.

Преобиље идеја и никад незадовољене тежње за спознајом спречавале су га да уочене појаве дефинише у коначним формулацијама и да своје замисли изведе до краја и у цијелости. Тако је и његово дјело остало углавном фрагментарно, завршено само у малом броју коначних остварења, која и сам није никада сматрао потпуно завршеним.

Леонардово уживање у комбиновању разних интересовања остаје најбољи рецепт за креативност. Није му сметало ни то што је био неприлагођен, незаконити син, вегетаријанац, љеворук, расијан и понекад јеретичан. Његов живот подсјећа на то колико је важно да усвојено знање доводимо у питање - да будемо маштовити, страствено радознали, да размишљамо другачије и брижљиво посматрамо свијет.

Изложбе

Бројни музеји и библиотеке обиљежавају ову годишњицу, али једна се ипак издваја. Библиотека Амбросиан у Милану је ове године поставила неколико изложби у знак обиљежавања 500. годишњице од смрти Леонарда да Винчија, а на једној од њих приказане су најважније странице “Атлантског кодекса”. Библиотека, која чува “Атлантски кодекс” од 1673. године, изложила је 46 најпознатијих цртежа, који обухватају Да Винчијев живот од младих дана у Фиренци до касних година у Француској. “Атлантски кодекс” на 1.119 страница је енциклопедија техничких знања из доба ренесансе и представља личне Да Винчијеве изуме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.