Пјесникиња Ана Ристовић за “Глас Српске”: Не постоје добра и лоша времена за поезију

ГЛАС: Какав је осјећај бити награђен наградом “Десанка Максимовић” и колико је то ствараоцу важно?

РИСТОВИЋ: Награда “Десанка Максимовић” значи ми, пре свега, због тога што носи име наше највеће песникиње, али и због тога што је, ако не рачунамо награду “Милица Стојадиновић Српкиња” коју сам својевремено добила, једина наша награда која носи име једне песникиње. То говори о овдашњем књижевно-чаршијском менталитету. Четврта сам ауторка која је добила ову награду, поред Радмиле Лазић, Мирјане Стефановић и Тање Крагујевић, и због тога се посебно радујем. Доживљавам признање и као велику одговорност, када је реч о  сваком будућем стиху који ћу написати. Награде су важне, јер нас, писце, успевају да увере у то да оно што пишемо вреди и да је то неко препознао. Мој однос према књижевним наградама је прилично реалан. Сви знамо да у њиховом додељивању често пресуђују и неки ванкњижевни параметри.

ГЛАС: Колико Вам је значајно и блиско стварање Десанке Максимовић?

РИСТОВИЋ: Десанка Максимовић је песникиња која је у својим стиховима носила разумевање за начин на који велике тајне пулсирају у малим, оку невидљивим световима, за поражене, прећутане, занемарене, саплитане и прегажене, за оно што нам је рођењем свима једнако дато, а на шта обично сви заборављамо. Била је носилац привидне једноставности стиха којим је успевала да у свакоме покрене лавину емоција и ковитлаце мисли. Није била само песникиња прозрачних стихова којима се славе природа и љубав, већ песникиња која ће своју пуноћу достићи у збирци “Немам више времена” и “Тражим помиловање”, и која ће о пролазности, неправди, и смрти  проговорити на један јединствен начин. Њеној поезији се увек радо враћам, и изнова подсетим колико је тешко бити у поезији мајстор једноставности, а говорити о оним највећим стварима.

ГЛАС: Постоји ли неки дио књижевности, осим поезије, који Вам је посебно драг?

РИСТОВИЋ: Често читам савремене како домаће тако и стране романе, кратке приче и есејистику. Есеј је жанр који ми је посебно драг и сматрам да је један од најзахтевнијих, с обзиром на то да од писца захтева изузетну вештину и ерудицију. Једна од бриљантних књига написаних о овом жанру је књига Михаила Епштајна “Есеј”, а да би вам било јасно шта је врхунски есеј, треба да прочитате понеки од есеја Јосифа Бродског. Његовој књизи есеја “Туга и разум” врло радо се враћам, а и есејима Владимира Набокова о руским писцима.

ГЛАС: Ваше књиге су превођене на неколико језика. Колико се суштина стиха може сачувати на другом језику?

РИСТОВИЋ: Највећи изазов за једног преводиоца је преводити поезију, што је нешто што успешно умеју само ретки, најчешће они преводиоци који су и сами песници. Да би се остварио добар превод поезије једног песника на други језик, неопходна је и комуникација између преводиоца и аутора, током које ће аутор имати прилике да ослушне и види, како његова поезија звучи на другом језику, али и филигрански рад самог преводиоца, његово лично ослушкивање властитог језика и финеса у њему. Преводиоци су градитељи мостова између језика, неуморни преносиоци блага с једне обале на другу.

ГЛАС: Колико један пјесник може да буде аутентичан у овом времену?

РИСТОВИЋ: Нико није апсолутно аутентичан, своју индивидуалност и оригиналност градимо формирајући се као аутори на великој ризници књижевних предака. Какав би то био песник и књижевник који ништа није прочитао и на којег ништа није утицало у његовом формирању? О томе је сјајно писао Харолд Блум у својој студији “Страх од утицаја”. На свести о том наслеђу управо се гради аутентичност.

ГЛАС: Имају ли људи осјећај за поезију у данашње вријеме, као у нека другачија времена?

РИСТОВИЋ: Имају осећај за поезију колико су имали и у неким прошлим временима. Не постоје добра и лоша времена за поезију, постоје појединци који је воле или не воле. Нисам од оних који ламентирају о томе како је некад било другачије. Поезија није комерцијална роба, која би слушала актуелни глас тржишта и прилагођавала се читалачком укусу. Песници пишу, читаоци читају. Као песник, срећни сте ако ваша песма успе да допре макар до једног јединог човека и помери нешто у њему.

Узори

ГЛАС: Кога бисте издвојили као главне пјесничке узоре?

РИСТОВИЋ: Ја сам била кћерка једног великог песника, Александра Ристовића, и од малена сам одрастала уз поезију, уз песничке књиге и песнички начин сагледавања и доживљавања стварности. Мој први и главни ауторитет у поезији био је и остао мој отац. Тешко је издвојити песнике које волите, јер ту је увек присутан страх да ћете некога ненамерно прећутати, али покушаћу: В. Попа, С. Раичковић, Н. Тадић, М. Комадина, Н. Васовић, Д. Вукићевић, Ј. Ленголд, Т. Крагујевић, С. Плат, Е. Липска, А. Загајевски, Ч. Милош, В. Шимборска, В. Витмен, З. Херберт, Т. Хјуз, Ф. Ларкин, Ен Секстон, Ј. Бродски и М. Цветајева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.